Милутин о Миланковићима: Успомене, доживљаји и сазнања као породична хроника српске грађанске породице Миланковић
 |
| Кућа и двориште породице Миланковић у Даљу, фотографија из времена пре Другог светског рата |
Читајући тротомну књигу Успомене, доживљаји и сазнања Милутинa Миланковићa (Даљ, 1879 – Београд,
1958) нашег у свету најцитиранијег научника, упознајемо се из пера аутора са његовим
властитим животом и радом. Јасно и непретенциозно, на
више од девет стотина страница текста, велики
научник открива нам себе као заиста надареног књижевног ствараоца, као и целокупну
своју личну и породичну историју. Склапајући мозаик породичне хронике из
поглавља у којима је породица директна пишчева тема, али и из пасажа у којима
се она само овлаш помиње, на примеру даљских Миланковића, о којима онај у свету
најпознатији међу њима даје информације и приказе разрађене од биографских
крокија до емоцијама набијених портрета, представљамо у овом раду и читаву
једну изгубљену класу, српско пречанско грађанство, слој друштва који је
изнедрио појединце достојне своје побране светске славе и уважавања.
Заокруженост Успомена,
доживљаја и сазнања као успеле литерарне целине, резултат је преданог рада
појединца који је своју марљивост, као и прегршт осталих особина, наследио и
понео из своје грађанске куће у великом и напредном деветнаестовековном родном селу. Готово ренесансно
образовање, преданост науци и одважна својеглавост, као основне црте већине
Миланковића, омогућене су пре свега далековидим деловањем предака, који су
успели да у свом животном простору образују заједницу која је из села са
раскршћа Славоније, Срема, Бачке и Барање јасно видела свој потенцијал и,
упрегнувши га адекватно времену и простору увек на најбољи могући начин,
стремила једино највишим циљевима и дометима, који су на тај начин постајали
достижни.
У времену после Другог светског рата,
када друштвена клима у Југославији носи јасне обрисе новонасталих
самоуправљачких канона, док се тачки кључања примиче и информбироовска криза[1],
старовременски васпитан, професор Миланковић приступа рекапитулацији свог
живота и рада. У озрачју национализације, колективизације и осталих фингираних
и тобожњим братство-јединством зачињених процеса који су угушили грађанство
упокојене јужнословенске монархије, Милутин Миланковић приступа раду на својим
мемоарима, дајући при томе јасно и за оно време изузетно храбро објашњење због
чега то чини:
,,Уједињењем нашег народа у
јединствену целину завршена је историја војвођанских Срба као засебног дела
његовог, али је, због значајног удела што су га они имали у целокупном
културном развићу нашем, вредно знати и саопштити каквим су животом живели и
како су се уздигли до оног степена просвећености који им је омогућио њихову
значајну улогу. Живећи у страној земљи, повезани у целину само својом црквом,
својим језиком и његовом азбуком, њихово национално обележје и други осећај
припадности своме народу и његовој духовној заједници гајио се и развијао у
њиховим домовима и породицама. О томе засебном, унутрашњем, животу и
националном просвећивању српских породица некадање аустријске државе мало је
забележено и предочено у нашој књижевности, а документарна грађа о њему
растурена је и упропашћена више но што би се могло мислити. То показује и
пример моје породице. Све што се у њој прикупило у току од два века и више,
пропаде у бури коју преживесмо. Но у мојој глави остало је сачувано скоро све
оно што су ми старији чланови наше породице причали о животу својих предака.
Одлучих да све то ставим на хартију. Ту одлуку донео сам јуна месеца 1948. године (курзив С.О.), онда када сам у потпуности
дознао трагичну судбину свог очинског дома, у намери да својим пером спасем од
заборава оно што је пљачкашка руља уништила“ (УДС: 781).
У уводу у прву књигу тротомног дела,
велики научник у наше име насловљава сегмент свога дела који се бави његовом
породицом, када објашњава како је:
,,у првим
поглављима овога дела, описао живот и рад својих предака, хронику Миланковића (курзив С.О.) од Чарнојевићевог до нашег доба,
целу судбину, узраст, разграњавање, сасушивање и слом њихова стабла. Та хроника (курзив С.О.) је, истина, тек
само један конкретни, појединачни пример о животу војвођанских Срба, но
значајна је због своје аутентичности и временског интервала од два века што га
је обухватила“ (УДС: 19).
Одредницу мемоари[2]
за целокупоно ово књижевно остварење Милутина Миланковића користимо, чини нам
се, са правом и тачно. Ипак, због врста садржаја које у својим појединим
поглављима доносе, ови мемоари могу бити и детаљније сегментирани по потреби и
по осталим књижевним врстама, као што и сам аутор у горе наведеном исказу чини.
На пример, хронику[3]
схватамо као тачну одредницу за прва поглавља Успомена, доживљаја и сазнања, а део који је наслеђује и који у
овом случају представља и границу до које ово истраживање овог пута досеже,
због пребацивања пажње на јасан и упечатљив стварносни и у делу описани лик
аутора, сматрамо потпуном и једном од најсјанијих аутобиографија[4]
модерне српске књижевности, која касније опет у себе инкорпорира очигледно и
постојеће или накнадно реконструисане дневничке записе, које као изворе помиње
често и сам аутор.
Почевши дело приказима опсаде Беча 1683,
Миланковић своју породицу након Велике сеобе Срба лоцира у Даљу. Сматрајући
себе за пре свега изворног Даљца, при томе самој Сеоби не посвећује значајнију
пажњу, те не открива завичај свог родоначелника, наводећи само где се тачно
настанио његов предак:
,,У Даљ се доселио и прадеда мог
прадеде, Миланко, вероватно почетком осамнаестог века, јер његово име не нађох
забележено у попису становнитва котара Осека из 1697. године[5].
На крају даљског хатара, код патријаршијске пустаре Мариновци[6],
налази се један бунар који се још за време мога детињства звао Миланковим
именом. Ту се, вероватно, Миланко по свом доласку настанио, не да обрађује
земљу, већ да тргује коњима и стоком, судећи по ономе што се у породици
препричавало о његовој смрти“ (УДС: 33).
Управо даље описана породична легенда,
по којој је Миланко погинуо када је, враћајући се са далеког пута, пао са свога
коња Мркуше у ледом оковану Стару Драву, чији се покров под тежином коња и
јахача провалио, сведочи о важности предања у породичном нематеријалном
наслеђу. Поредећи прабабину вербалну реакцију ,,Куд' ли ходи, куд ли' броди! –
А у бари се удави!“[7]
(УДС: 33), односно микрогеографију тог исказа са стварним стањем ствари, у којем
је Стара Драва, рукавац ове реке која се недалеко одатле улива у моћни Дунав,
тек незнатно ужа од саме Драве, научник закључује:
,,Зато мислим да је Миланко дошао
врло издалека кад је пребродио реке поред којих је Стара Драва изазвала толико
презирање моје прабабе[8].
Но иако су се појединости Миланкове смрти, па и само име његова коња, сачували
препричавањем кроз векове, о његовој постојбини не знам ништа више, сем да је
била далеко, далеко[9]“
(УДС: 33).
Након јасног позиционирања своје
породице у пречански део српскога народа, аутор лоцира и свој завичај и у њему
упоришну тачку, породични дом Миланковића у Даљу на Дунаву, који је једнако
важан за историјат ове фамилије колико и сам лик и дело њеног зачетника
Миланка.
Грађевина у некадашњем даљском Швапском
крају и његовом Ердутском сокаку, чија девастација је послужила и као
непосредна инспирација за целокупано стварање ових мемоара, својом постојаношћу
и стаменошћу пратила је и раст и развој њених укућана. Како се дом зидао и
надограђивао, ширио низ улицу и подрумски под улицом, те како се његова лепа
башта саживљвала са величанственим Дунавом који јој је крао метар по метар
катастарског простора, расли су и Миланковићи, својом бројношћу, дометом и значајем.
Када је грађевина кренула да опада, када се њен развој, чинило се, привео свом
самом крају, најпознатији од Миланковића решио је да сагу о породици која је ту
живела уобличи и сачува као књижевно дело.
Ни један нормалан аутобиограф, који пише
без суицидалних тенденција, не може своје дело довести до самога краја, али
Милутин Миланковић је за паралелног субјекта свога стварања ставио и једну
купљену, зидану, оправљану и довршену, па девастирану кућу, и пишући и о њој
испричао једну пречанску причу од самог почетка до, како је он мислио, њеног
симболичног завршетка, означеног девастацијом и коначном продајом очинског
дома. Родослов породице Миланковић, који по својим тачним белешкама у књизи
наводи Милутин Миланковић, обухвата тачно осамдесет и девет имена даљских
Миланковића. Са једнаком пажњом са којом је израдио њега, великан науке израдио
је и тлоцрт свога очинског дома, са основом приземља и горњег спрата, и
легендом која тумачи сваки њен кутак у тренуцима када је у њему живела, радила,
одмарала и окупљала се складна породица Милана и Јелисавете Миланковић и
њихових бројних предака и потомака.
Из домова који су били не само
породичне куће, него и нека врста малих етнографских музеја, пречански Срби
полазили су у свет, али су се и у њих враћали, увек их само више богативши
својим искуствима и њиховим материјалним потврдама:
,,У тим домовима било је много
других породичних успомена, крштеница, венчаница, школских сведоџаба,
забележака, рукописа, писама, старих преко сто година; ту је било и старих
књига, њихових првих издања, од повеља аустријских царева српском народу,
одштампаних старословенским језиком, а повезаних у телећу кожу, све до дела
Вука, Бранка и Ђуре Јакшића. Миланковићи су били редовни пренумератни тих
издања и свих наших часописа. Све је то чувано са великим пијететом“ (УДС: 35).
Управо из побројаних званичних
државно-црквених и фамилијарно-административних докумената, као и из честог
слушања прича и легенди од старијих, у којем се млађима преносио осећај поноса
и припадности како породици, тако и народу, Милутин Миланковић саставио је
родослов осам гененерација своје породице, од 1690. до 1940. године. Након
примарне инвентуре и каталогизације, неопходне за сваки будући приљежан и тачан
рад, наш научник је о многима са опширног списка оставио и додатне записе, који
ће бити даља примарна тема овог нашег рада.
Након легенди о Миланку и прича о
вештом трговачком маниру његовог наследника, сина јединца Нићифора званог
Нићета, који је трговао коњима уз енорман профит и чији су се жигови за стоку
сачували у породичном реликвијару до кобног двадесетог века, породично стабло
дели се на две велике гране, потомке Јеврема и Милутиновог директног претка
Марка, који је у Даљу обављао функцију сеоског кнеза.
Са Тодором Миланковићем (Даљ 1769 –
1841), Марковим јединцем, почиње прича о даљским Миланковићима као династији
учених, јер од када је овај каснар даљског властелинства и свршени правник
стекао формално образовање на највишим научним установама оновремене Аустрије,
ту праксу је свака наредна генерација његових потомака наставила и
надограђивала све звучнијим дипломама, титулама и позицијама у друштву. Од
Тодора Миланковића почиње такође и пракса да се највиђенији Миланковићи дају
портретисати од највећих српских мајстора кичице, те је већ овог ,,отменог
грађанина бидермајерског доба“ породично предање, осим у успоменама, чувало и
овековеченог на слици велемајстора Павла Ђурковића, портретисте кнеза Милоша,
Вука Караџића и митрополита Стратимировића. Поред pater familiasa, целу ту генерацију Миланковића,
супругу, синове и снаје, насликао је на појединачним портретима и стари мајстор
и бечки ђак, такође рођени Даљац, Јован Исаиловић Млађи. Нажалост, историјски
колоплет крив је за нестанак Ђурковићевог дела, а од серије других слика, сачуван
је само Тодоров портрет, који је рађен по узору на првобитни, а чији приказан
детаљ, златан сат на ланцу, такође није успео да преживи Други светски рат у
Даљу, иако је до тада брижно чуван.
На другој грани породичног стабла,
понос породице био је протојереј даљски Кузман Миланковић, који је био ожењен
блиском рођаком једног од најзначајнијих Срба онога времена, карловачког
митрополита Стефана Стратимировића, чији портрет је међу осталима красио дом на
Дунаву, све док га ослободиоци 1945. нису нетрагом однели.
До појаве Милутина Миланковића,
његов предак Урош Миланковић, син Тодоров, био је најученији и у свету
најпризнатији од целог свог рода. Свршени правник и војно-судски аудитор, који
се рано пензионисао, те преселио у Беч и тамо
публиковао своја дела, побрао је посебно поштовање свог потомка, те је
њему и његовом раду посвећено цело поглавље прве књиге Успомена, доживљаја и сазнања. Пре тог сегмента, побројао је писац,
са нескривеним поносом, из списка пренумераната Урошеве Просвјете човека, штамапне у јерменском манастиру у Бечу 1847,
имена и занимања осталих својих предака из Тодорове линије:
,,Ту се спомиње његов брат Тома
као фишкал дијецезе пакрачке и главне пожешке вармеђе присједатељ, брат
Георгије, као славног доминијума у Даљу рентмајстор и адвокат, брат Марко,
назван у калуђерству Методије, као епископски протосинђел, члан честне
консисторије и професор богословије, брат Димитрије, као први писар
управитељства вароши Београд. Пети брат Урошев, мој деда Антоније, спомиње се
без икаквог ближег означења“ (УДС: 37).
Описујући осталу браћу Урошеву, Милутин је
са посебном радошћу писао о свом претку Димитрију Миланковићу[10],
који је био први од Миланковића који је запажену каријеру остварио у старој
отаџбини, Србији. Након завршетка чувене Терезијанске војне академије у
Винернојштату код Беча, те преласка у Србију и службе у управи града Београда,
стигао је до чина пуковника генералштаба, бивајући при томе и војни командант
српске престонице. Јасан, артукулисан, отресит а праведан и правдољубив човек,
при томе сјајне меморије и физичког изгледа који је пратио све његове душевне
врлине, Димитрије Миланковић био је поштован и цењен од свих, а велико
пријатељство гајио је и са својим вршњаком, бискупом Штросмајером, који је
управо њему изговорио, сада надалеко чувену, своју гномску исповест: ,,Лако је
вама, Србима! Ви имате своју историју!“ (забележено и у УДС: 39).
Особа којој је најмање пажње
посвећено у пренумерантској белешци поменуте књиге Уроша Миланковића, Милутинов
рођени деда Антоније (Даљ 1806-1879), био је онај прегалац чијом су заслугом
ударени темељи здања из којег су појединци из породице имали капитал да своје
афинитете однегују на најбољим установама. Вредни трговац, утемељивач надалеко
чувене трговачке радње у Даљу, човек је са локалном биографијом која је
заслужна за глобалне успехе његових наследника и њихових потомака. Женивши се
четири пута, дочекао је старост од седамдесет и две године, која се за оно доба
чинила лепом[11],
а која је свакако била мирна и задовољна. Након смрти прве супруге, са којом је
добио сина Давида, а недуго затим и друге своје изабранице, из трећег Антиног
брака потичу и Милан Миланковић (рођен 1845), отац Милутинов, као и кћерке Ана
и Вукосава, те син Вељко (1848-1871). Након што је поново постао удовац,
Антоније је ступио и у четврти брак, са Аном Кирјаковић, Цинцарком из Бача,
која је и сама била удовица и која је бројној пасторчади и њиховим
наследницима, иако маћеха, била држа од најрођенијих крвних саплеменика, те
која се као баба, како је био и јесте и данас обичај у пречанским кућама,
поштовала све до смрти готово једнако као домаћин.
Потомци Антонија Миланковића ходили су
већ утабаним стазама успеха и друштвених признања. Првенац Давид, након бурне
младости, свршио је права у Бечу, те постао касациони судија и члан Стола
седморице у Загребу. Отац нашег прослављеног научника, Милан, школовао се у
панчевачкој немачкој Реалки, коју је походио и његов прерано преминули брат
Вељко. Институционално школовање напустио је у петнаестој години, да би свом
оцу био од помоћи, а трговачку праксу стицао је затим у Новом Саду и Сомбору.
Вративши се у Даљ, постао је временом чувени трговац, успешан пољопривредник и
познати локални народни трибун, политичар који се залагао за јединство Срба и
Хрвата и успео да тај увек незахвалан а данас и утопијски програм спроведе
својевремено и у дело.
Након детаљне анализе породичног стабла
ранијих времена, Милутин Миланковић посветио је заслужену пажњу заборављеном
великану српске научне мисли деветнаестог века, своме деда-стрицу Урошу.
Препознавши колегу научника у овом свом претку, анализирао га је на начин којим
је посвећено простудирао и животе свих великана науке о којима је писао у
својим научно-популарним делима. При томе, имао је помоћ верног пријатеља, свог
истинољубивог другог деда-стрица Мите, који му је писмено доставио биграфију и
библиографију свога брата, која је војничким јасним стилом откривала лако свог
аутора:
,,Урош Миланковић родио се 1800.
године у Даљу, где је свршио основне школе. Гиманзију је свршио у Осеку,
филозофију у Сегедину, права угарска у Шарошпатаку у Угарској, а аустријске
правне науке на Бечком универзитету. По свршеним правним наукама је најпре
практиковао код војно-апалационог суда у Бечу годину дана, па је затим
постављен за војно-судског обрлајтанта у Градишкој регименти, а доцније за
аудитора хусарске регименте у Ђенђешу у Угарској. Код ове регименте имао је
неприлике са обрштаром, те је због тога тражио пензију, и тако буде пензионисан
1835. године, пресели се у Трст, одатле у Беч, где је живео до 1849. године и
ту умро од тифуса“ (УДС: 43).
Милутин
Миланковић затим набраја и наслове дела свог претка. Прве две књиге, писане на
немачком језику, Организам света и Организам васионе, побрале су у немачкој
штампи добре критике, а преко деда-Мите и Симе Милутиновића доспевши у Москву,
у руској штампи донели су аутору ласкаву титулу ,,славенског филозофа“. Такође
по сведочењима деда-Митиним, даља библиографија његовог брата била је оваква:
прво је писао дело на немачком језику Царство
Божије које наступа, уперено реформи немачко-католичке религије, чија се
судбина не зна; а затим је на српском језику објавио књиге Просвјета човека и Наше време,
док два написана дела, Застава слободе
и Огледало истине, нису прошла
цензуру у Београаду 1846, те су по повратку аутору у Беч занавек изгубљена.
Након детаљних анализа и контекстуализације дела Уроша Миланковића, те
самеравањем са тадашњим и каснијим дометима науке и научне мисли у датим
областима, Милутин Миланковић оцењује ,,да је Урош Миланкоивћ, иако
цесаро-краљевски аудитор, био слободоуман човек, а живећи у туђини и пишући
своја главна дела на немачком језику, није се одрекао свога народа, већ је
тежио да га просвети и подигне на виши степен културе“ (УДС: 52).
Представљајући даље историјат своје
породице, Милутин Миланковић уско га везује са историјатом Даљског спахилука
Карловачке митрополије Српске православне цркве. Представљајући на микро и
макро плану догађаје који су обележили 18. и 19. век, он долази поново до
очинског дома, те даје слику политичке личности у завичају јавно
најекспониранијег Миланковића, свога оца Милана. Уз помоћ породичне архиве,
велики научник пред собом оживљава простор и време у којем је његов отац као
политичар деловао, као и његову улогу у борби за права словенских народа у
Аустрији:
,,Милан Миланковић ступио је већ
у својој двадесет и шестој години у јавни живот, постао члан епархијске
скупштине архидијецезе карловачке и политички вођ Срба ратара Даља, Белог Брда
и Борова. (...) Један од главних задатака које је Милан Миланковић ставио себи
у дужност био је подизање просвете свог родног краја. (...) Приређивањем
светосавских прослава на којима је држао поучна предавања, (...) настојао је да
разбуди жељу за просветом, а да приходима тих прослава појача школски фонд и
привуче школи ђаке. Тај просветни рад Милана Миланковића био је сасвим у духу
старих традиција трговачког сталежа Срба монархије“ (УДС: 57).
Представљајући породицу Миланковић и
стигавши до свога оца, Милутин Миланковић морао је да представи читаоцима и
женску страну свога родослова, породицу своје мајке Јелисавете Муачевић из
Осека. Док је о Миланковићима Милутин написао хронику, о Муачевићима је у томе
био спречен недостатком података:
,,Ту породичне успомене сежу само
до мог деде Паје Муачевића. О његовим прецима зна се, или боље рећи, говори се
само то да су се, а то потврђује и њихово презиме, доселили из Муача, како се
код Срба називао мађарски, више пута споменути, град Мохач“ (УДС: 60).
О своме деди, грађанину слободног и
краљевског града Осека, писац пише да је имао малу кућу и велику породицу у
осечком предграђу, Доњем граду, у којем се налазила Српска православна општина,
црква и школа. Ожењен је био из споредне лозе даљских Миланковића, Пулхеријом,
ћерком Дамјана, сина Јевремова, са којом је имао петорицу синова и ћерку
Јелисавету, Милутинову мајку. По занимању, деда нашег научника био је мали трговац,
кванташ, накупац воћа и поврћа, а бавио се и производњом сира, због чега је
добио надимак Паја Сирар. Своје старије синове Паја није могао да школујем, те
су Пера и Паја млађи, након шегртовања у ,,српским варошима Мађарске“, отворили
и са успехом водили трговачку радњу у осечком Горњем граду, док је трећи син
Јован ипак успео да у Загребу упише и заврши правне науке, те постане успешан
адвокат, који је у Осеку имао велику породицу и успешну, шест деценија дугу
адвокатску праксу. Најмлађи син Паје Муачевића био је Младен, који је још током
студија права у Загребу пребегао са четрдесеторицом својих другова да као
добровољац учествује у српско-турском рату 1876-1877, а затим се вратио и након
одбрањеног доктората до преране смрти 1883. радио у адвокатској канцеларији
свога брата.
Прескочени, четврти син Паје Муачевића,
био је Милутинов омиљени ујак, каснији старалац и поочим, Василије Васа
Муачевић, ,,најзначајнија личност те породице“, како сам научник каже, не
марећи при томе да са тога места изостави чак и рођену мајку. Љубав и поштовање
са којима Милутин Миланковић пише о свом ујка-Васи, самерљива је оној коју гаји
према свом оцу Милану.
Василије Муачевић рођен је у Осеку 1851,
где је свршио и шест разреда гимназије, те затим похађао пољопривредну школу у
Крижевцима, након које је праксу стицао радећи на грофовским имањима у Чешкој и
винородној рајнској области у Немачкој. Радећи на опште добро као руководилац
пољопривредног дела Даљског спахилука, Васа Муачевић склопио је привремени мир
између Даљаца и цркве, спријатељио се присно и побратимио са Миланом
Миланковићем и успео да постане закупац пољопривредних добара грофа Елца, на
којима је унапредио производњу и стекао завидан капитал, који је мудро
инвестирао и успео да дође на време до материјалне безбедности, која му је
омогућила да се несметано бави политиком и буде мецена бројним српским
удружењима и појединцима. Почевши политичку каријеру као посланик даљских Срба
на Српском црквено-народно Сабору у Карловцима, касније је, као један од
најугледнијих чланова хрватско-српске коалиције, био и дугогодишњи саборски
заступник на Земаљском сабору у Загребу, као и при Државном мађарском сабору у
Пешти.
Након што је представио свога ујака и
складни дом Муачевића, Милутин Миланковић упознао је своје будуће читаоце и са
ликом своје мајке, Јелисавете Муачевић, рођене 1857. године. Складним
реченицама и дубоко осећајно, велики научник описао је како је његова мајка
одрасла у скромним условима, посветивши велику пажњу дикенсоновској епизоди у
којој су Јелисавете и Васа, као четрнаестогодошњи дечак и осмогодишња
девојчица, сами бродом отишли у Беч, тражећи и напослетку пронашавши лека за
трахом од кога је Милутинива мајка оболела. Склапању брака својих родитеља,
Милутин Миланковић посветио је сраземрно мало простора, описавши њихов први
сусрет, при коме је Милан, дошавши да купи најбољу краву Паје Сирара, запазио и
његову младу ћерку, коју је, након што је без ценкања купио краву, нареднога
пута већ испросио, те 1878. године повео као своју невесту у Даљ. Рекавши да су
његови родитељи добили 1879. прво близанце, а затим у непрекинутом низу до
1884. сваке године још по једно дете, хроничар именује и своју генерацију
породице Миланковић у Даљу, представљајући само именима зборно себе и своју
браћу и сестре, редом којим су се рађали: Милутин, Милена, Љубиша, Владан,
Војислав, Видосава и Богдан.
Након потпуног родослова, Милутин
Миланковић наступајућу радњу смешта под сводове своје родитељске куће у Даљу,
при томе своје огњиште приказавши речима и тлоцртом, али и љубављу какву само
онај ко је остао без родитељског дома може према њему да гаји. Цртајући свој
породични дом, Миланковић напомиње да је то радио као Мина Караџић када је по
сећању цртала Бранка Радићевића, желећи да суптилно напомене да се у његовим
успоменама овај егземплар историје грађевинарства панонских крајева находи
лепши него што је можда у природи заиста и био.
Пратећи надаље, уместо хроничарског
следа догађаја у историји своје породице, детаљно и хронолошки свој лични живот
и успомене, Милутин Миланковић, који нам је већ представио целокупну фамилију
из које потиче, само још подробније допуњује те исказе, било новим
појединостима, било новим ликовима. Одмотавајући траку сећања свога детињства,
он на њој фотографски тачно, а књижевно врло успело описује најважније догађаје
свога живота, у којем важну улогу имају и збивања у животу његових најближих.
Хронолошки од зачетника лозе Миланка, па до Милутиновог сина Василија, а
азбучно од Ане до Уроша Миланковића, на ленти времена од Велике сеобе Срба до
периода након Другог светског рата, можемо да пратимо кроз дело све помене
породице, у којима је аутор новим детаљима обогатимо приказ породичног стабла
које је дало тако богате плодове.
Након етаблирања теме и места радње,
писац напокон себе смешта на позицију субјекта, те даљи ток овог његовог дела и
породичне реминисценције у њему представљају практично наизменичне
аутобиографске и дневничке исечке из сећања најзначајнијег од свих Даљаца. Од
хроничара, великан науке у том тренутку постаје врстан приповедач, одгајан на
најпробранијој лектири, чија стилизација реченицама даје, упркос патини делом
архаичног ауторовог стила, још већу лепоту. Тиме Милутин Миланковић себе
потврђује и као једног вредног књижевног ствараоца, након што се, можда и без
примарне интенције, остварио на почетку Успомена,
доживљаја и сазнања и као изванредан породични, али и опште српски, а
посебно пречански хроничар.
(2016/2017)
[1] На саветовању
Информбироа, одржаном у Букурешту од 20. до 28. јуна 1948,
након
реферата Андреја
Жданова
и Георгија Маљенкова, изгласана
је резолуција
О стању у КПЈ, познатија као Резолуција Информбироа. У
осам опширних поглавља, Резолуција пракитчно понавља
садржај Стаљинових писама
које је ЦК СКП упутио
југословенском ЦК. Милован Ђилас је,
након саветовања на Дедињу, у
име југословенског ЦК написао и наредног дана публиковао одговор на
резолуцију, а на Петом конгресу КПЈ, Стаљину је речено и коначно не.
[2] Мемоари (фр. memoire – споменица,
сећања): приповедно дело у којем се излажу сећања аутора на нека значајнија
друштвена или културна збивања у којима је писац учествоваво или је био њихов
очевидац (...) (Речник књижевних термина,
главни и одговорни уредник Драгиша Живковић, Романов, Бања Лука, 2001, аутор
одреднице Слободан Ж. Марковић).
[3] ,,Хроника (гр. хронос – време) –
(...) 2. Хронолошки регистар историјских догађаја који се често бележе у
време када се збивају, а понекад се настављају на предање или историјске
прегледе ранијих времена. Познате још у римској књижевности у време владавине
имеператора Августа, хронике су цветале у средњовековним књижевностима многих
европских народа, а често су настајале као плод калуђерског записивања догађаја
кроз више векова. Тако нпр. чувена Англо-саксонска хроника садржи описе
догађаја и предања од продора хришћанства у Енглеској до половине 12. века. У
нашој књижевности, најзначијнија хроника је Летопис
попа Дукљанина, сачувана у преписима из 16. или 17. века. (...) (Речник књижевних термина, наведено дело,
аутори одреднице Бранко Милановић и Светозар Кољевић).
[4] Aутобиографија (од грч. аутос – сам и
биографиа – животопис): Опис сопственог живота од рођења до тренутка писања или
само одређених етапа живота (детињство, младост). (...) Разликују се два типа
аутобиографија. Првом припадају аутобиографије чији је циљ да уз ауторов живот
што шире и обухватније насликају историјске и политичке догађаје, тј. да имају
документарно-историјски значај. Другом типу припадају аутобиографије личног
тона, у којима је пажња усредсређена на саму пишчеву личност. У нашој
књижевности, најпознатија аутобиографија је Живот
и прикљученија Доситеја Обрадовића (1783, 1788). (Речник књижевних термина, наведено дело, аутор одреднице Злата
Бојовић)
[5] Овај попис становниптва цитиран је, између осталих, и у делу Душана Ј. Поповића Срби
у Срему до 1736/7. Историја насеља и становништва, Српска академија наука,
Посебна издања књига CLVII, Етнографски
институт, књига 1, Београд 1950, према наведеном изворнику, књизи Тадије
Смичикласа Двјестогодишњица ослобођења
Славоније, Загреб
1891. У њему, заиста, нема наведеног Миланка.
[6] Поменуте Мариновце, у
које се населио Миланковићев
родоначелник, помиње Душан Ј. Поповић, описујући их како су тачно
изгледали исте 1697. године: ,,Мариновац
(Мариновци): Налазио се на Драви близу Даља. За време Турака
имао је дванаест домова. 1697. забележен је као напуштено село, али су се тада
у Мариновац населили Ђука Милинац, Гаврило Живковић и Јеремија Бељинац. Ово
се село убрзо спојило са Даљем. Данас име потеса у даљском хатару“ (Ј. Поповић 1950: 82).
Како
у својим потрагама за Миланком међу становницима котара Осека из 1697. године
Милутин Миланковић није нашао истога у Даљу, тако се ни његов син јединац
Нићета не находи међу пописаним становништвом Даљског властелинства 1736.
године (Ј.
Поповић 1950: 224-225), иако Милутин Миланковић тврди да
га црквене књиге напомињу у својим протоколима као кума при крштењу. На овоме
попису, нити имена Нићифор, нити Нићета, у Даљу нема, као ни презимена
Миланковић, а при изведеницама од истога имена и патронима, налазимо само
Ђурађа Миланкова (Giurack Milankov,
стр. 225), кога опет нема међу пописаним Милутиновим прецима. Тек Нићетин син
Марко, даљски сеоски кнез, пуноправни је становник и порезни платиша у Даљу, те
на овоме месту, дајем себи за право да устрвдим да је можда могуће и да су тек
спајањем села Мариновац и Даљ први Миланковићи постали и de
jure Даљци, иако су исти de facto били и ако су живели у засеоку Мариновцу. То тврдим, јер је даљски
саборни храм светог Димитрија био место у којем су кршатавани и венчавани сви
становници око Даља данас непостојећих села, тј. заселака (Мариновац, Нерадин,
Лесковац, Церић), при чему су такође њихова имена завођена у детаљне црквене
протоколе, те се одатле ту находи Нићета, ког међу становништвом села нема.
Такође, како је Нићета наследио очев трговачки посао, а био познат по својим
сјајно одгојеним и на тржиште пласираним коњима, намеће се закључак да је
пространство готово опустелог засеока Мариновац, упоређено са око цркве
груписаним и ушореним селом Даљем, ипак давало више простора за овакву
делатност, а да је нужност чувања богатог сточног фонда наметнула и обавезу
становања непосредно уз имање, дакле, у тадашњем Мариновцу. Међутим, будући да
говоримо о заиста микрорегији, излишно је тврдити да је дистинкција
Мариновчанин – Даљац била толика да би се њој посвећивала већа пажња, те овај
податак служи искључиво за даљску унутарсокачку дистинкцију, по којој су
становници овога села – међу које са поносом и сам аутор овог текста од
поменуте Велике сеобе Срба и своју пордицу налази – надалеко познати.
[7] Искрен и доборнамеран у своме приповедању, Милутин Миланковић већ у
наредној реченици признаје да је ипак стилизовао овај исказ: ,,Породично
предање говори да је та моја прабаба, место речи бара, употребила много
погрднију реч која нам ипак нешто саопштава“ (УДС: 33). Која је тачно та реч, у
књизи сећања и сведочанства Моји
Миланковићи из Даља, њен аутор, рођак нашег великог науника Душан
Миланковић оставља сведочанство у којем открива да је старамајка, даљски
одсечно и јасно, локалитет назвала ,,пишањком“ (Д. Миланковић 2004: 19-20).
[8] Могуће је сасвим, да је Миланкова супруга Стару Драву упоредила са
баром мокраће не поредећи је само са великим рекама (Дрином, Савом, Дунавом)
преко којих је у Сеоби у Даљ Миланко дошао, него управо са оним рекама које је
у својој трговачкој пракси прелазио, односно непосредно пре повратка кући
управо прешао, а при ранијим путешествијима већ о њима по повратку укућанима
причао. Наиме, Стара Драва дели Славонију и Барању, а иза ње се налази Копачки
рит. Могуће је да је Миланко, при повратку са трговачког пута у Барањи, Бачкој
или још дубље у Угарској, при чему би морао да преброди Драву, Дунав и безброј
тада још неуређених токова и притока осталих река, у зимско време одабрао
најкраћи пут преко Старе Драве до куће у даљском засеоку Мариновцу, који
ваздушном линијом износи апроксимативно један километар, а заиста представља
једно брдо које се треба прећи да би се та раздаљина превалила. Сигуран у себе,
коња и своје јахачке способности, одважни Миланко је, намеће се закључак, свој
живот окончао јер је одабрао да пође пречицом, а не утабаним и опропбаним
стазама, којима се река прелазила сигурно, али спорије, а пут кући био незнатно
продужен.
[9] Романтични далеки завичај Миланковића такође јасно одређује Душан
Миланковић, који га смешта у Херцеговину (Д. Миланковић 2004: 15), поткрпљујући
своје тврдње и исказом да је Богдан Миланковић чак успео да пронађе и остатке
давнашње велике породице која је, неизбегавши исламизацију због које се Миланко
и кренуо пут Аустрије, хришћанство заменила мухамеданством. Ову тврдњу
поткрепљује и исказ Драге Његована, који у своме раду о оцу Милутина
Миланковића, Милану, пишући о зачетнику лозе, наводи да ,,Родоначелник
Миланковичћа из Даља, Миланко, по коме су његови потомци понели презиме,
припадао је херцеговачкој струји
Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем“ (Његован 2009: 302).
[10] Живот деда-Мите Миланковића, како га је његово бројно потомство, па и
сам Милутин, звало,
најбоље се може спознати у већ
помињаној књизи
Моји Миланковићи из Даља његовог
директног унука, Јовановог сина Душана Миланковића (1914-2006), дипломираног правника са одбрањеном докторском тезом
из домена међународног саобраћаја и васионског права, првобитно обећавајућег
дипломате у међуратном периоду, а потом и цењеног правног експерта.
У два одвојена дела наведене књиге, уређеним литерарним белешкама и
стенографисаном разговору који је са Душаном Миланковићем водила његова млађа
кћи Вера, композитор и професор на Факултету музичке уметности у Београду,
видимо карактеристичан миланковићевски бритак ум, пропраћен профињеним шармом и
сјајним, нијансираним смислом за хумор.
О своме деди, Душан Миланковић оставља сведочанства да је, осим
блиставе каријере у војсци, иза њега остала и бројна породица, али и прегршт
занимљивих прикљученија. Сазнајемо и за несвакидашње, искрено пријатељство
између младог српског официра и турског команданта града Београда, које је
почивало на узајамно препознатом истанчаном музичком укусу; уз фењер и са
штапом у руци ходамо још увек полутурским Београдом, срећемо коџа-Милоша и
,,азијатски суровог Вучић-Перишића“, те у Бечу походимо Вука и Копитара, а
дипломатско-оружана заврзлама са оружјем купљеним у Белгији за потребе српске
Кнежевине, овде се јасно и отворено расплиће уз помоћ браће из масонске ложе у
главном граду Аустрије.
[11] Помињући ову чињеницу и своју баба-Антинцу, Милутин Миланковић
прави сјајну хуморну минијатуру: ,,(...) пожелела ми да и ја доживим толику
старост. Не дај Боже да јој се та жеља дословно испуни, је ево зађох већ у
седамдесету“ (УДС: 39).
Коментари
Постави коментар