Књижевно стваралаштво Милутина Миланковића у Даљским зборницима

I

О писцу Милутину Миланковићу

Књижевно стваралаштво Милутина Миланковића у Даљским зборницима

Један од највећих српских научника свих времена, Милутин Миланковић (Даљ, 28. мај 1879 – Београд, 12. децембар 1958) данас је напокон вреднован, у свим аспектима свога рада, на прави начин. Светска слава коју је стекао за живота, међународна признања његовом раду која су уследила потом, те буђење интересовања шире јавности за дело и допринос овог генија,  данас су га сврстала међу Србе о којима се, ипак, и у земљи и у свету, много зна.

Процес у којем су од скрајнутог до свепристуног лик и дело најчувенијег од свих Даљаца у дведесетом и почетком двадесет и првог века прошли пут, сведочи о томе да је тек у времену у којем је напредак технологије омогућио шире разумевање до тада ускостручних Миланковићевих остварења, за њега као мултиталентованог ствараоца и његов мултидисциплинаран рад нарастао интерес.

Цео процес реактуелизације и ревалоризације Миланковића, који је у свету до тада био много познатији и пристунији у научним и ширим круговима него у матичној земљи, почео је када је 2004. године, уз подршку Унеска, Српска ададемија наука и уметности у Београду поводом 125. годишњице Миланковићевог рођења, организовала скуп под именом Paleoclimate and the Earth Climate System. На том скупу, уочено је да би се разнородна Миланковићева дела, његов готово ренесансан опус, морали и поближе сагледати, те да би домаћа и страна стручна јавност морала да проговори о Миланковићу и ван астрономије и климатологије.

Шанса да се о Миланковићу као популаризатору науке, књижевнику и историчару оставе нова сведочанства, те да се његов рад осветли разумевањем 21. века и његовог значаја и у данашњем добу, пружила се поводом обележавања педесете годишњице његове смрти, а чињеница да је залагањем локалне заједнице и ангажманом Републике Србије у Даљу напокон обновљен дом српске грађанске породице Миланковић, који је годинама стајао у руинираном и девастираном стању, дала је и идеалан простор за велики повратак на сцену остатка пребогатог опуса овог ретко образованог и оствареног ствараоца.

У мају 2008. године, Даљ је био домаћин научној елити из Србије и света, која је своја саопштења на међународном симпозијуму Стваралаштво Милутина Миланковића представила у васкрслом очинском дому овога научника. Саопштења са овог скупа штампана су у импресивном зборнику 2009. године, а када се ужа и шира публика поближе са њима упознала, дошло се до закључка да има још простора за третман дела Милутина Милнаковића, превасходно оних која овог генија чине и значајним књижевним ствараоцем у европским и светским оквирима. Вођени том идејом, уз прегалаштво Ђорђа Нешића, директора у Даљу делујућег Културно научног центра Милутин Миланковић, успели су књижевни посленици из региона да се окупе и на новом научном скупу у Даљу представе своје радове из овог домена. Научни скуп Књижевни опус научника Милутина Миланковића одржан је у Даљу 2016, а зборник радова публикован је наредне, 2017. године. Два поменута зборника називају се данас популарно Даљски зборници о Миланковићу, а тема нашега рада биће представа књижевног опуса овог научника у њима.

У првом од два поменута зборника, осим самог Милутина, тема су и други Миланковићи, а примарни аспект није био на приказивању само књижевних остварења, него целокупне ренесансне заоставштине овог ствараоца. Ипак, Миланковићеви тротомни Мемоари, те његова научно-популарна дела, како су до тада називана и вреднована, били су тема многих радова, а како су обрађени, представићемо овде у кратким цртама.  

У раду Милутин Миланковић: Рани Европљанин или поледњи Мохинакац, Светозар Кољевић је, кроз повест породице Миланковић и мемоарске забелешке њеног најпознатијег изданка, представио Милутинов космополитизам и патриотизам, кроз преплетене односе Аустроугарске и Србије, те Срба и Европе. Национални стереотипи у интернационалном контексту представљени су кроз контакте породице Миланковић са странцима у њиховом најближем окружењу, као и у искуствима странствовања Миланковића у туђим срединама. Милутин Миланковић, који дела пише и штампа на српском и немачком језику, прави је представник Европе свога времена, али и наследник свега онога што баштини његова српска грађанска породица. Као научник и аутор, пре Другог светског рата био је цењенији у свету него у матичној земљи, чему у прилог иде и то што је, између осталог, његова књига Кроз васиону и векове у Немачкој по своме објављивању побрала 127 приказа, а у матичној земљи ни један једини. Миланковић је у годинама пре Другог светског рата видео да културни образац коме је он припадао нестаје са мапе света, о чему су му сведочиле појаве попут спаљивања књига јеврејских аутора или забрана да се на извесним местима говори одређеним језицима. Када је у бомбардовању 6. априла погођена штампарија у којој су се налазили табаци његовог тек одштампаног животног дела, истога дана у Народној библиотеци Србије изгорела је и заоставштина његовог претка, филозофа Уроша Миланковића. Слог немачког издања књиге Кроз Васиону и векове изгорео је у Лајпцигу 1943, у савезничком бомбардовању овог града, а исте бомбе падале су и по Београду, изазвавши и снажан душевни портрес код Богдана Поповића, једног од највећих англофила наше културе. Одбивши проницљиво да буде гост факултета у Минхену и Бечу 1944, правдајући се слабим здрављм и одложивши посету за новембар исте године, рачунајући на промене које су се са фронта дале наслутити, Миланковић је друштвени ангажман за време рата минимализовао, успевши тако да и у послератном периоду сачува, поред академског положаја, и живу главу. Самеривши историјска искуства национализма у двадесетом веку са нашим данашњим мултикултурним светом, те осветливши их преплетом Миланковићевог личног патриотизма и интернационализма, Кољевић као отворено оставља питање о томе да ли је наш велики научник био један од првих, раних Европљана, или један од последњих Мохиканаца, отелотворења света којег више нема, и чије вредности је време, нажалост, неумитно прегазило.

Ђорђе Ђурић у раду Историјско време Милутина Милнаковића као исто не третира само период научниковог живота, од 1879. до 1958. године, него цео описан период у Успоменама, доживљајима и сазнањима, који сеже од Велике сеобе до поратног доба педесетих година двадесетог века. Од насељавања Даља, ,,формирања Миланковићевог упоришта, архимедовске тачке ослонца“, до поратног поларизованог света, аутор у овом раду представља феномене карактеристичне како за српску, тако и за општу европску историју, објашњавајући како су они утицали на ,,формирање Миланковићеве личности и његовог погледа на свет“. Термин пречанин и појаву истих у нововаспостављеној самосталној српској држави, аутор осветљава патриотизмом као једним од најзначајнијих одлика грађанства, те националном припадношћу као битном одредницом људског идентитета онога времена, дајући оправдање за одлуку Милутина Миланковића да остави уносну инжењерску праксу у Бечу и дође у Београд, разрешивши тако све своје личне дилеме и дајући позитиван одговор на питање које му се самом наметнуло, а које је гласило: ,,Да ли је моја дужност да живим, радим и умрем у своме рођеном народу, који ми ево нуди оно што може да ми пружи?“. Кроз приказ међуратних периода које је Миланковић провео радећи као универзитетски професор у Београду, те његову срећу да избегне обрачун са класним непријатељем који је уследио после револуционарног завршетка ратних збивања четрдесетих година, Ђурић доноси и оцену политичке подобности проф. др Милутина Миланковића. Њу је 1950. изрекао тзв. Суд части, а она у свом закључку казује: ,,По политичкој орјентацији припада познатој математичкој клики. Марксизам и лењинизам уопште не познаје нити показује какав интерес. Сматрамо да је наш политички непријатељ и да ће као такав и умрети. Може се искористити као наставник и научник“, што, како Ђурић пише, ,,више говори о ономе ко ју је писао, него о Миланковићу“ и ,,веома добро илуструје и крај Миланковићевог историјског времена“.

Рад који у овом зборнику, а можда и уопште, на најбољи начин представља целокупан списатељски опус нашег знаменитог научника, дело је Славице Гароње Радованац, а насловљен је Књижевно дело Милутина Милнаковића (с освртом на његово бављење народном књижевношћу). Ауторка у овоме раду убедљиво тумачи књижевно дело овог ствараоца, ,,настало на граници жанра – као аутобиографско (мемоари), односно фикционално (Кроз васиону и векове, Кроз царство наука), представљајући тада по први пут јавности и до тад необјављен рукопис Миланковићевог рада из области наше народне књижевности.

Миланковићеву мемоаристику и белетристику ауторка сагледа кроз призму научникове полихисторичне личности, која је оставила дела трајне вредности, која су у неким својим деловима и претече постмодернизма у нашој књижевности. Истичући духовну ведрину овог аутора, она његове мемоаре самерава са петотомним Ефемерисом Дејана Медаковића, истичући како је наш научник на матрици свог животног искуства приказао људе и прилике на преласку из 19. у 20. век. Такође, списатељску предспрему младог Миланковића, Гароња Радованац налази у бројној и пописаној његовој лектири, која му је и дала основе јединственог стила и израза, те од њега створила врсног приповедача у маниру реалиста. Ауторка бриљантно уочава и да је Кроз васиону и векове прави постмодернистички роман настао у времену између два светска рата, до чије завршне форме је писац дошао давно и спонтано, створивши књигу хибридног жанра која не губи на вредности и популарности ни у време свога настанка, ни данас. Пронашавши емотивно тежиште романа у жени, те истичући како је права потврда постмодернизма овог дела „провала аутора у текст дела“, ауторка такође истиче да је мешавина прошлости, футуристике, рефлексија, хумора, ведрине и кокетног тона обраћања ,,светски коресподентно књижевно дело“, и чиста белетристика, а мањим делом научно-популарна књига. Упоредивши ову Миланковићеву књигу са глобално популарним Софијиним светом Јустејна Гордера, Гароња Радованац јасно истиче преимућство нашег аутора, који је своје дело створио давне 1928, а у њему деловао на истим принципима, али далеко оригиналније од светски прослављеног норвешог писца.

Такође, детаљно се анализира и уметничка проза Кроз царство наука, где се такође проналазе јасно уочиве, а до тада неоткривене везе Миланковића и најпознатијих књижевних стваралаца двадесетог века. И ово научниково књижевно дело, настало усред фашистичке окупације, истовремено и на истом месту када и најпознатија дела нашег јединог нобеловца Иве Андрића, писано је по начелима савременог постмодерног дискурса, досегавши свој списатељски врхунац у причама из класичне античке епохе. У њима, писац је кроз лик Архимеда описао самог себе, а кроз Архимедово и своје лично искуство. Несачувано животно дело Архимедово, нестало непосредно после његове смрти, Гароња Радованац јасно самерава са мотивом који Умберто Еко експлоатише много касније од Миланковића у свом најпознатијем делу Име руже. У причи која за тему има Коперника, у епилогу без коментара, навођењем извештаја Свете конгрегације, јасно је да је Миланковић искористио исти поступак као и Данило Киш у обликовању својих дела.   

Након тога, пре него што је по први пута публикован рад о Миланковићевој анализи наших народних епских песама, јасно је уочено и да су епика и народна књижевност присутне у целокупном Миланковићевом опусу, било као литерарне реминисценције, било кроз стил и језик. Поменути рукопис, пронађен у Архиву САНУ, јасно сведочи о Миланковићевим „милим часовима доколице“, у којима се велики научник вратио темема које су га интересовале још у очинском дому у Даљу, анализирајући народне песме Смрт Марка Краљевића, Марко Краљевић и Муса Кесеџија, Урош и Мрњавчевићи и Цар Лазар и царица Милица. Миланковић брани своју теорију о једном аутору најлепших народних песама, афирмишући и овде своју тезу о генијалном појединцу у народу као делу општег „рода генија“, коме су припадали и највећи светски научници о којима је у својим белетристичким делима писао. Миланковићев књижевни укус и сензибилитет открива у њему Панонца, несклоног и критичнијег према динарској херојској епици, из које издваја „варварске песме“, као нешто што квари општи утисак о нашој народној поезији, истичући као „најварварскију“ песму Сестра Леке капетана. Миланковић има погрешан закључак да је аутор, односно Вуков певач анализираних песама исти, те незнајући да су у питању Филип Вишњић, Тешан Подруговић и старац Рашко, историзмом и позитивистичким приступом усменој епици чини ипак занимљиву анализу. У њој се истичу сведочанства о још увек живој фолклорној традицију у Даљу у време његовог одрастања, мемоарска дигресија о Богдану Поповићу и Слободану Јовановићу, те разрађена белешка о пореклу турцизма дивит и посебан, инжењерски осећај за простор, који се огледа у сагледавању просторних симетрија у песми Смрт Марка Краљвића.   

У закључном поглављу овог опширног рада, након детаљног и приљежног присутпа свим његовим појединостима, афирмише се став  да ,,Миланковићев дух и књижевни интереси су били космополитски, универзални и визионарски, далеко од свих временских, политичких и националних ограничења“, те да је његово дело у појединим својим аспектима ,,неочекивано актуелно са становиштва данашње постмодернистичке поетике“. Његови Мемоари, ,,раскошна фреска културне Европе“, као и остала његова дела, имају и данас вредност далеко већу и далекометнију од обичног књижевног текста.

            У раду Миланковић као историчар и популаризатор науке, Милица Инђић пише о темама којима је наш велики научник од тренутка припремних радова за његову докторску дисертацију на високој техничкој школи у Бечу па до краја живота био предан. Представљајући Миланковићеву лектиру из области историје наука, објашњена је генеза његовог интересовања и потребе да остави свој писани траг о ,,владарима у царству наука“. Свестан да ,,кратко памћење је велика казна, а за историју културе малих народа права пошаст“, Миланковић је ,,неуморно бележио грађу не само за општу историју природних наука него и за будућу историју својих савременика-сународника и националних институција посвећених науци“, остваривши на нашим просторима пионирску улогу у овој области, чији пут вреди следити и у данашње доба.

Рад Записи Милутина Миланковића о кућама и градовиам Љиљане Благојевић на посредан начин рекоструше специфичну приватну географију Милутина Миланковића, дајући тиме прилог историји приватног живота овог великана. Велики број и екстензивност цитата из Миланковићевог дела верно преносе атмосферу и дају перцепцију времена и простора, почевши од ,,почетног одредишта, Даља,“ преко ,,упоришног стуба, Беча“, до ,,дома научника у Београду“. Даљ је био ,,топос Миланковићевг живота“, Беч место ,,образовања и формирања његовог професионалног, друштвеног и културног бића“, а Београд простор дома у којем је све стечено и научено дало научнику шансу да се својим капиталним делом оствари на пољу науке, истовремено пронашавши у своме дому у улици Љубе Стојановића све потребне предуслове и за миран живот и за предан рад, уз стварање на више поља. Почасно место у нашој метрополи које је данас додељено Милутину Миланковићу, између осталог и наименовањем једног од његових најмодернијих булевара по њему, представља и ,,једно од најзанимљивијих места на којем станује велики научник“ и биће и јесте и ,,најпримереније место сећања на научника модерне науке“.

Осим књижевног стварања самог Миланковића, и његова појава у делима других наших књижевника била је једна од тема радова у овом зборнику. У своме раду Милутин Миланковић као књижевни лик у делима Вељка Петровића и Ђорђа Оцића, Ђорђе Нешић показао је како су Миланковићеви живот и дело били тема приповетке Молох Вељка Петровића, те романа Смрт у Ердабову, приче Јато и неоренесансног игроказа Миланковић или Лако је генију Ђорђа Оцића. Нешић убедљиво доказује, упоређујући чињенице из Миланковићеве инжењерске праксе и податке које у свом делу истиче Вељко Петровић, да је за креирање лика наулника Милоша Оке основицу чинио Милутин Миланковић, а не, како су до тада извесни тумачи тврдили, Михајло Пупин. Након тога, представивши Миланковићеве Успомене, доживљаје и сазнања као ,,вертикалу позног свијета митског Ердабова“, кроз комбинацију ,,аутентичних докумената, слутњи и прозне имагинације“, Ђорђе Оцић, књижевник такође рођен у Даљу, оживео је у својим делима, како истиче Нешић,  ,,Миланковића кроз којег говоре космички закони ума“. Органска целина која настаје поистовећивањем ликова из романа Смрт у Ердабову са појединцима из Миланковићевих успомена, те комбинација факата, псеудофаката и фикције која у причи Јато, са поднасловом Васељенска, и њеној драматизацији у којој се Миланковић по први пут јавља као лик у туђим белетристичким делима под својим правим именом, сведоче о ,,свеопштој повезаности једноставног и сложеног, истинитог и лијепог, тачног и маштовитог, канонског и слободног, научног и умјетничког, нужног и случајног“.   

У раду Милутин Миланковић у ликовној уметности Ирине Суботић, помиње се, између осталог, и пријатељски однос и преписка научника и нашег великог сликара Паје Јовановића, илустрована и примером писма из 1944. које је помогло и да се тачно датира и време настанка познатог портрета Милутина Миланковића, који је ратне 1944. као поклон своме пријатељу израдио велики сликар из Вршца.

Следећи рад у зборнику, Наука и уметност: Сарадња Милутина Миланковића и Григорија Самојлова Милана Просена, говори о делима познатог научника и чувеног београдског архитекте, који је израдио тридесет и шест цртежа тушем који су функционално распоређени као илустрације Миланковићеве књиге Кроз васиону и векове. Дела која ,,указују на уметнички рафинман самог Миланковића“, помогла су да књига доживи још лепши пријем у земљи и иностранству, јер ,,уметничка имагинација, побуђена мистичним тајнама васионе и историјом њеног откривања, приказаних дескриптивним текстуалним наративом, реализована руком вештог цртача, учинила је ову књигу још привлачнијом а путовање по дубини Миланковићеве васионе постало је за читаоца брже и лепше“.

Драго Његован представио је детаљно Живот и рад Милана, оца Милутина Миланковића (1845-1886), а Часлав Оцић представио је однос Милутина Миланковића и Николе Тесле, најлепше сумиран Миланковићевом честитком поводом Теслиног 75. рођендана 1931, која се чува у Теслином музеју у Београду. Детаље тог односа пуног поштовања Оцић илуструје и Миланковићевим писањем предлога да се Тесла напокон прими у пуноправно чланство Српске краљевске академије наука у јануару 1937, затим Миланковићевим писмом Тесли и ангажманом при оснивању Теслиног института у Београду 1930, те говорима на свечаним прославама поводом 80. и 90. годишњице Теслиног рођења и 10. годишњице његове смрти. Такође, као прилог, Оцић доноси и Миланковићеву рецензију рукописа Славка Бокшана о Николи Тесли, поднету 2. маја 1950. председништву Српске академије наука.

Након наведених бројних сећања и успомена на Миланковића као научника, професора и човека, која су написали и подели са нама његови сарадници, пријатељи и студенти, Будимир Поточан је у делу Породица Милутина Милаковића у успоменама Душана Миланковића описао повесницу о српској грађанској породици Миланковић из угла њеног још једног угледног члана, др Душана Миланковића (1914 – 2006), доктора међународног права и дипломате, аутора књиге под насловом Моји Миланковићи из Даља.

Прилог Запис о астроному (Откривање Миланковића) Ђорђа Оцића, у којем се овај књижевник сећа својих првих импресија о кући и делу Милутина Миланковића, проткан је и сећањем на Георгија Бороцког, даљског астронома који га је и упознао са историјом о Миланковићима, те подсећањем на Милана Кашанина, који је о Миланковићу као књижевнику мислио  и говорио са најдубљим поштовањем, истичући ,,да епистоле из књиге Кроз васиону и векове“ припадају врховима српске књижевности, а да у Миланковићевом мемоарском трокњижју има грађе за три романа.

Приповетка Срете Батрановића, такође књижевника рођеног у Даљу (1936), насловљена Срећна будућност, као тему обрађује однос нових власти након Другог светског рата према Милутину Миланковићу, остварен преко лика и дела Божидара Масларића, предратног Миланковићевог ученика и родом Даљца, а потоњег шпанског борца, интернационалца у Совјетском савезу и поратног политичара у редовима ЦК СКХ.

Наредни прилози доносе радове О философији Уроша Миланковића, те родној кући Милутина Миланковића, а цео овај зборник заокружен је историјом Даља, насловљеном Даљ: кратка повесница, коју је бриљантно сачинио академик Часлав Оцић, иницијатор овог научног скупа и најзаслужнији човек што су сви ови радови обједињени у луксузном издању овог зборника.    

Осам година након првог даљског скупа, организован је 2016. године и други, на истом месту, овога пута под патронатом Културног и научног центра Милутин Миланковић из Даља и са темом Књижевни опус научника Милутина Миланковића. Годину дана након одржаванја скупа, из штампе је изашао и зборник радова. У уводим поглављима новог зборника, уредник зборника Ђорђе Нешић представио је у кратким цртама биографију и књижевно дело Милутина Миланковића, а потом су публикована саопштења учесника.

У раду Преци Милутина Миланковића, Боривој Чалић је, захваљујући дигитализацији и мрежној доступности до недавно потпуно неприступачних матичних књига даљске Парохије светог великомученика Димитрија, допунио податке о даљској породици Миланковић. Захваљујући протоколима крштених и умрлих у Даљу, сачуваних од година 1763, односно 1775, допуњени су детаљно и тачно подаци које је, на основу сачуваних предања и без поуздане документације, Милутин Миланковић публиковао у својим Успоменама, доживљајима и сазнањима.

Наредни рад, Милутин о Миланковићима: Успомене, доживљаји и сазнањаа као породична хроника српске грађанске породице Миланковић аутора Срђана Орсића тематизије управо сећања Милутина Миланковића на своје даљске претке, забележена у његовима мемоараима. У мозаику породичне хронике, склопљеном од биографских крокија, до емоцијом набијених портрета, кроз ликове даљских Миланковића представљена је цела једна изгубљена класа, српско пречанско грађанство. Породично стабло Миланковића из дела Милутина Миланковића, самерено је са истим из сећања Душана Миланковића, а потанко је објашњено и када Милутин Миланковић, пишући своје Мемоаре, то ради као мемоариста, хроничар или аутобиограф. Након представљања теме и места радње дела, Милутин Миланковић у своме писању постаје субјекат, те од хроничара прелази у позицију приповедача, однегованог на најпробранијој лектири, и са стилом који је леп и јединствен. Остваривши се, без примарне интенције, и као хроничар целог пречанског српства, Милутин Миланковић потврдио се и као књижевни стваралац чије дело је многоструко занимљиво и увек отворено за нова сазнања којима обилује и тумачења која из њих могу да настану.

Заносне странпутице Милутина Миланковића наредни је рад у зборнику, који за тему има уочени склад између плана (програма) и спонтаности (препуштања) у стваралатву Милутина Миланковића. Ауторка Дејана Оцић, и сама пореклом Даљкиња,  даје раду лични тон, присећајући се и својих првих сусрета са делом нашег великог научника, до којих је дошла кроз сведочанства свога оца, књижевника Ђорђа Оцића. Способност уосећавања Милутина Миланковића, као и вештину његовог израза, ауторка истиче као кључне, јер оне доводе до склапања делова у целину, те читава његова оставштина делује као антологија у којој се приповести саме слажу на своја места. Странпутице на којима се налази Миланковић, заправо су оно што он воли и у чему ужива, те што му омогућава и самоспознавање кроз дубљу интеракцију и са собом, и са светом око себе. Духовит и аутоироничан, Миланковић је и најтеже наметнуте странпутице спољашњег света, попут бомбардовања и окупације, успео да преобрази својом личношћу, ставом и маштом, а ведрина, која је била његов поглед на свет, преобразила је његове речи у хвалоспев животу. Радозналост, која је круцијална за сам развој личности, показала се као пресудна за Миланковићево свестрано образовање и деловање на многим пољима, а на тај начин, и саме ,,странпутице се показују као дубока потрага за путоказима, и као провера исправности главног пута“, који је аутора довео до позиције данас напокон на свим пољима свога рада тачно превреднованог и искрено цењеног ствараоца.

Александар Петровић у наредном раду у зборнику, насловљеном Епифанија сличности и повратак sol invictusa, одговара на питање зашто је Миланковић одлучио да пише лепу књижевност. Он сагледава Миланковићево дело у видокругу феноменологије Михаила Петровића Аласа, који је математички поставио феноменолошки метод и дефинисао скуп појмова који омогућавају сагледавање света изван ego cogito перспективе, било да је она емпиријска или трансцендентална. Пишући о победама над заблудама на научниковом путу, кроз силу притиска и странпутице на које је на истом наилазио, Миланковићево родно место духовног живота Александар Петровић проналази у лику и саветима доктора математике и Миланковићевог средњошколског професора Владимира Варићака, који је образовању свога ученика дао етички карактер. Спајањем етичког захтева и светосавског духа слободе, као традиције вековног српског културног обрасца који је Миланковић баштинио из очинског дома, добили смо великог ствараоца, који је епифанијом створио предмет сазнања, јер је трагајући за својим карактером, створио своју науку и свој свет. Свођењем чињеница на типове, према феноменолошком методу Михаила Петровића и извођењем феноменолошке редукције свега што се да апстраховати да би се ослободило језгро сличности, стиже се до спознаје да епифанија тражи потврду у сличности, што за резултат даје то да се Миланковићево капитално дело, Канон осунчавања, заправо састоји од два канона, које је спојила епифанија и језгро сличности. Напослетку, ,,свест се са светом спаја у циклусима који се као таласи шире из језгра и то је коначна потврда њиховог дејства. Материја циклуса јесте равнотежа осуначавања и рефлексије, светости и таме“, а то нас доводи и до последњег Миланковићевог књижевног дела, у којем аутор анализира лик Марка Краљевића, говоривши у ствари о себи, ,,јер се није покорио владајућим заблудама које је срео на путу“, што омогућава велике победе: Маркове митске и историјске у исти мах, а Миланковићеве дословно небеске, које су прави ,,повратак sol invictusa“.

Следећи рад у овом зборнику, Културолошка модернизација колективне свести (прилози новом читању Мемоара Милутина Миланковића) Светлане Милашиновић, у кључу радикалног заокрета ка Европи крајем 19. и почетком 20. века, условљеног специфичним историјским и друштвеним приликама оличеним у јачању градова и грађанства, те пропадању села и патријархалних заједница, представља Миланковићеве Мемоаре као сведочанство о том времену и тим коренитим променама. Представљајући модернизацију, која јача самосвест и индивидуалност, представљено је доба у којем су слобода и моћ одлучивања појединца добили нови, до тада незамислив значај. Ауторка Миланковићево писање мемоара не третира као класичну мемоарску прозу, него као психоаналитичку методу карактеристичну за модерну прозу, у којој критичко-реалистички однос према себи ствара услове за интроспекцију и самоиспитивања. Кроз поглавље Мемоара насловљено Фабрика мисли, у којем аутор жели дати одговор на питање „ко је заиста човек“, нађен је и известан паралелизам са књижевном филозофијом Ива Ћипика, односно ликом Доктора у његовом роману За крухом. Преко представе Миланковићеве породице и њеног значаја у развоју личности, која је довела до формирања става ,,Образовање до краја“, успоставља се и јасна аналогија са Чедомиром Илићем, протагонистом истоименог романа Милутина Ускоковића. Преко веза Милутина Миланковића  и Мике Аласа, стиже се и до још једног кључног момента Миланковићеве мемоарске прозе, а то је чврста везаност за реку Дунав, која је напослетку и транспоновала Миланковића као лик у неоренесансни игроказ Ђорђа Оцића Миланковић или Лако је генију. Истим дунавским током, изречена је и коначна оцена вредности Миланковићевог списатељског рада, који је Милан Кашанин једном за свагда проценио као огромно благо наше културе, потврдивши својим судом ,,чињеницу да се пред нама обрео не само врстан научник, већ и врстан писац, који се својим стилом и начином писања, а пре свега, избором мотива и присутном израженом самосвешћу декларисао као прави представник српске модерне прозе“.

У раду Историјска свест у прози Милутина Миланковића Драгана Хамовића, у оквиру наратива о породици, завичају и српском народу, у епистоларној прози Кроз васиону и векове те аутобиографији Милутина Миланковића, испитује се однос овог научника према научном и националном наслеђу, у светлу историјске свести. Важно место историјске перспективе у делу научника из нехуманистичке области, сагледано је кроз разносмерно кретање по временско-просторној оси и повлашћено место које у васиони овога аутора имају породица и народ којима припада. Код писца који теоријом временско-просторног континуума мотивише своју стратегију замишљеног путовања у различите ступњеве прошлости, научнопопуларно приповедање задобија лик митске или бајковите приче, а и размере историчности, промењивости и пролазности дате су на више ступњева, да би се напослетку сви ступњеви утопили у аисторичност четвордимензионалног континуума васионе, који остаје недоступна тајна, баш попут божанске личности у апофатичкој теологији. Основна и стајна тачка свих путовања која на папиру предузима Миланковић, мнемотоп, место не само личног и породичног, него и националног памћења, је „очински дом у Даљу“, који као синтагму користи и у писмима великом сликару Паји Јовановићу из 1944. године, метонимијски је користивши за читав српски народ и нашу матичну државу. Емпатију са прецима Миланковић доживљава и преко дела Захарије Орфелина, истичући да се радо уживљавао у наивни и поетички свет наших прадедова, чиме Вечити календар вуковарског свестраног уметника привилегује и на своме научничком путу. Кроз Миланковићеву представу нашег ја као ковчежића ,,у коме је смештен архив нашег живота“, долази се и до истоветне слике у песми Силно задовољство Милана Ракића, а реални су и могући додири Црњансковог хиперборејства са теоријом о леденим добима Милутина Миланковића, оствареног преко вишеструког помињања топонима из поларних предела, Шпицбергена, у делима оба ствараоца. Напослетку, Миланковићево дело потпуно је сагласно са дефиницијом традиције Тодора Манојловића, која каже да ,,традиција је осећање, свест о континуалности нашег живота (личног као и надличног, колективног, расног, човечанског уопште, па најзад, и васионског), о нашој присној повезаности са нашом прошлошћу“, као и са Курцијусовим ставом да ће се напредак историјских наука остварити кроз комбинацију и прожимање специјализације и посматрања целине, за шта Миланковићев случај, кроз ,,темељно прожимање научне утемељености и књижевног обухвата целине“, даје одличан пример и јасну потврду.

Сања Голијанин Елез у раду Песничке ведрине научне мисли Милутина Миланковића – Земаљски идентитети времена и духовности новим приступом епистемолошкој и онтолошкој основи савремених поетичких истраживања сједињава хетерокосмику Миланковићевог света са тежњом ка јединственом обухвату феномена стварности, стално сумњајући и да је крајњи оквир таквог прага могуће уопште и поставити. Она истражује поетичке и херменаутичке премисе жанровског профилисања књижевног опуса нашег великог научника, са становишта његове предметне условљености и полифоности, процесуалности и поетске духовности као крајњег исходишта лиминарног идентитета. Кроз овај рад, калеидоскопски се огледају све вредности Миланковићевог прозног дела: изворност, аутентичност, непосредност казивања, али и дискурсна полифоност модерне књижевне мисли у научним, историјским, културолошки, етичким, поетским и есејистичким пасажима. Ауторка одговара на изазове жанровског орнамента, те сагледава дело Милутина Миланковића у светлу нових теорија могућих светова, постављајући појмовна разграничења. Кроз палимпсет трокњижја у једноству времена, она открива дело Милутина Миланковића ,,као узус лепоте, истине, добра и слободе људске мисли, уцеловљене како у основама научне интердисциплинарности, тако и у динамичном криптограму особне и недељиве духовности на узусима тежње за хуманистичким интегралом у дистопичној стварности дведесетог века“. Она види Миланковићев књижевни опус ,,у функцији спознавања и непосредног егзистенцијалног доживљаја његове космолошке визије и творачке снаге језичке, транстексуталне и интермедијалне акултурације и обрнуто: да се хетерокосмика фикционанх светова сажима у спознању бића као искону и исходу визије“. Кроз поетику видљивог у невидљивом, ,,човек се у књижевном опусу Милутина Миланковића актуализије као истражитељско и стваралачко биће, али и биће игре, духа и даха, у трагању за тајном свемира као праговима сопства“. Кроз динамику хуманистичког идентитета као радост препознавања, дата су синтетска исходишта, кроз која видимо књижевни опус Милутина Миланковића ,,у радости препознавања златног памћења“ (Попа), ,,као избрушену и естетски уцеловљену процесуалну форму илуминације и поетске духовности“.

Јана М. Алексић у своме раду Транскултурни аспекти Миланковићеве научне белетристике, расветлила је транскултурну димензију Миланковићеве ауторске, приповедачке и научне личности, те његовог наративног идентитета који је конструисао у мемоарској прози и делима научне белетристике. Како се транскултура заснива на синхроној, интердисциплинарној и семиотичкој анализи текстова, да би се дошло до јединственог начуног становишта као научне истине, идући трагом теоријских поставки Махаила Епштајна, Чарлса Сандерса Перса и Слободанке Владив-Гловер,  истраживање је усмерено ка друштвеним и културно-историјским приликама у којима је Миланковић живео и стварао. Од његове научне биографије, оно је зашло и у историју техничких и математичких наука, тражећи научне узоре и ослонце аутора, који су, разнородног порекла и цивилизацијске и културне припадности, сви уграђени у његову личност и интелектуалану баштину и којима у енциклопедијско-пропедеутичком набоју посвећује пуну пажњу у својим радовима. Закључено је да је Милутин Миланковић сведочио транскултуралности науке – њеном изласку из културе и њеном повратку у културу, и да је, по сведочанствима из својих дела, прошао и процес самокултивације, несметано се усавршивши и слободно се бавивши науком као homo viator, успут откривши аутентичности и лепоте сваке културе и сваке дисциплине, те вративши се егзистенцијом у културу из које је и поникао, те чије симболичке вредности и аутентичност није никада ни напуштао. Кроз збирку портрета или роман-приручник Кроз царство наука, као јунак-наратор, способношћу мимикирје мењајући културе и епохе, он разумева културне специфичности и постаје транскултуран. Његов наративни идентитет, који је изборен и свестан, а не задат, те његов транскултурни напор и обитавање у властином простору, омогућавају и да сама српска култура доживи самокултивацију и афирмацију сопствених транскултурних вредности, кроз продор у себе и неговање културе сећања на личност и дело Милутина Миланковића.

Немања Каровић у раду Проблем жанра и фикције у књизи Успомене, доживљаји и сазнања Милутина Миланковића испитује приповедна, структурна и полижанровска својства мемоара нашег великог научника. Он самерава поетику жанра аутобиографије и мемоара са мултидискурзивном природом текта и са његовим структурно уједињујућим елементима, нарочиту пажњу посвећујући оним деловима књиге у којима се издваја фигуративан и тропичан израз односно поступци наративизације и фикционализације. Самеравајући аутобиографско и мемоарско у делу, али и дневнички и аутопоетички дискурс, аутор долази до закључка да се меморски жанровски удео не сме занемарити у све три књиге Успомена, доживљаја и сазнања, јер заузима значајно место у укупном поетичком профилу дела. Ипак, мемоарски квалитети се истичу тек у појединачним главама дела, уступајући место предоминантној аутобиографској приповедној поетици, која је водећа стваралачка снага Миланковићевог књижевног израза. Истичући као поетичку лозинку Миланковићевог стварања епистемофилију, Каровић поетичким испитивањем и на њему заснованој проширеној првобитној синтаксичкој конструкцији истиче и значењски потпуни наслов књиге, који би могао да гласи: Успомене на доживљаје који су ме доводили до сазнања. Одређујући књигу као аутобиографску, са повременим али изразитим мемоарским анкцентима, аутор закључује да је ово књига за читаоце разнородних интересовања, јер ће у њој свако наћи оно што га занима: у аутобиографском говору личност аутора, у  мемоарским и анегдотским редовима историју и дух различитих епоха, у научним и теоријским главама и материјал за математичаре и инжењере, а у целокупном делу, радост читања намењену свим љубитељима лепе књижевности.

У наредном раду, Научник у књижевности: Миланковићево читање прошлости за будућност, аутор Александар Илинчић, кроз специфичан Миланковићев доживљај темпоралности, проналази и јединствен Миланковићев стил, који је, као и његов свеукупан рад, плод полихисторизма, надилажења граница и надвременског стварања, које за резултат има то да Миланковићев стил постаје његов јединствен приступ или метод рада. Миланковићеву фрапантну моћ уживљавања и исцрпност у проучавању прошлих времена, Илинчић лоцира у научникове изворе знања и инспирације, дајући каталог његове библиотеке, која је будућег научника још као младића обликовала, уз помоћ и просветни значај и бечке кафане, али и бечке опере, те савета професора и породичних мудрости. Сви ови извори створили су од нашег научника ,,часовничара васионе“,  те подарили његов једниствен imago mundi, који се свакако одразио и на његову стваралачку енергију и стил писања. Миланковићев поглед у прошлост неизоставно је везан и за обзор ка будућности, јер он није ,,бајкотворитељ или фантаст без покрића“, него специфичан разумевалац знања и уобразиља које долазе из контаката будућег, садашњег и прошлог, што му омогућава да својим  књижевним времепловом путује и постане и опстане као временски и безвременски, тј. да постане ,,мост, не само српске науке према свету, него и књижевности“. Његова темпоралност је супериорно кретање дуж временсе осе и простора, а његов психолошки доживљај времена уздиже се изнад физикалног времена, те Миланковић не бива затворен у временска ограничења, него сам постаје часовничар и господар протока и смера протока времена у својим делима, стојећи на отвореној временској линија са које је кретање могуће и дозвољено у оба смера. Његов стил спој је ерудиције и маште, а она сама је спој историчара који систематично тражи и сагледава проблеме и визионара којем се открива будућност. Исказујући вечне истине кроз потрагу за вечним законима, његов стил постаје напослетку књижевни језик који сви разумеју и кроз кога читаоци његових дела имају додир не само са науком и уметношћу, него и са вечношћу.

Бојан Јовић у раду Кроз васиону и векове – Неке (ауто)поетичке особине настанка, преображаја и књижевног контекста Миланковићевог научног и фантастичног путовања, полазећи од (ауто)поетичких исказа, истиче бројне утицаје на обликовање овога жанровски хибридног дела. Истичући и показујући на примерима како је изворни текст дела мењан, дорађиван и парафразиран, те како је његов настанак коментарисан или мистификован и у другим ауторовим остварењима, Јовић доказује на које је начине мењан прототекст дела и кроз његову генезу јасно исказује на који начин су плански рађени (ре)семантизација и додатно умножавање изворног текста. Бројност и могући уплив разноликих традиција, истовремено научних и фикционалних, те потпуно прожимање и механичко придодавање разноврсних тематских елемената и формалних решења у овом делу, лоцирано је у оргиналним делима страних и домаћих аутора: барокни описи код Фламариона, епистоларни облик код Олмстеда, кокетерија и козерија код Фонтенела, аутобиографски пасажи код Гасендија, а описи инструмената код Брахеа и Хериса, који су Миланковићу, поред Пупина и Лазара Комарчића и његовог романа Једна угашена звезда, могли дати подстицај за писање овог дела. Висока захтевност тумачења текста Кроза васиону и векове сведочи такође и о врхунском књижевном и културном значају овог Миланковићевог дела, који превазилазе границе нашег језика и наше књижевности, чинећи га релавантним у много ширим оквирима, како у време настанка, тако и дан данас.

Приповедни поступци Милутина Миланковића у збирци приповедака Кроз царство наука (1950), рад је у којем једна од најбољих истраживачица књижевног опуса овог аутора, Славица Гароња Радованац, поново убедљиво показује како је у овом аутентичном књижевном дискурсу Миланковић својим приповедачким и књижевним поступцима, те различитим и оргиналним креирањем тема и ликова у распону од антике од 19. века, ову књигу учинио јединственом у српској књижевности. Откривајући антологијске, а до сада непримећене приповетке из ове збирке, превасходно приповетку Демокритос, ауторка указује и на остале делове целине, у којима налази изворе и поступке који су деценијама касније изазивали фаму у светској књижевности, попут мотива несачуваног текста, који је Умберто Еко прославио у Имену руже, а Миланковић обрадио у својој причи о Архимеду у овој књизи пола столећа пре њега! Стварајући у окупацијским, ратним околностима, тематски и темпорално далеко од непосредног окружења, настао је свет приповедака које су за овога ствараоца морале имати и неоспорно духовно терапеутско дејство, јер су биле својеврсни егзистенцијални отклон од стварности, као и Андрићеви за време рата писани романи. Посебан поступак стварања сваке од прича у овој Миланковићевој збирци, укупно је највећа врлина његовог књижевног поступка и његовог завидног књижевног умећа и домета. Кроз ауторов дух и књижевне интересе који су били космополитски, далеко од свих ограничења, кроз провалу писца у текст и очуђавање, те фантастику, цитатност, поетику фрагмента, миситификације, алегорије, депатетизацију и хуморност, Миланковић је у овом тексту спонтано проналазио форму и израз, примеран темама и грађи, али и близак данашњој поетици постмодернизма, којег се овај аутор може сматрати претечом, не само у нашим, него и у светским оквирима.

Последњи рад у овоем зборнику донео је можда и најинтригантнију и до сада уопште у опширнијој форми необрађивану тему: однос два велика српска научника, из две епохе, али са обиљем сличности. У раду Атанасије Стојковић и Милутин –Миланковић – Од научних дела до књижевних идеала, ауторка Александра Стевановић спојила је једног научника са почетка и другог са врхунца српске науке, који деле исту визуру књижевности, као не само пута ширења научне мисли, него и остављања легата о нераздвојивости књижевног и научног стварања. Два универзитетска професора, образована у оквирима наше и тада развијенијих европских култура, дали су велик значај својим наукама и утемељили нове научне дисциплине, али и својим истоветним креативним принципама, сличном духовном мотивацијом и мултидисциплинарним приступом сазнању дали и књижевна остварења трајне вредности, у којима је уочена и велика сличност у њиховом књижевном изразу, посебно у (старо)египатском искуству које је тема њихових дела. Стојковић, писац тротомне Фисике (1800-1803), прве наше јестаственице, те првог филозофског романа наше књижевности, Кандор, или откровење египатских тајни (1800) и првог нашег „правог“ романа, Аристид и Наталија из 1801, самерив је сасвим са данас много познатијим Миланковићем, а куриорзитет је да су оба ова аутора писала и дела поезије: Миланковић само једну песму, посвећену колеги Мики Аласу, а Стојковић две оде историчару Јовану Рајићу и једну оду посвећену нашем народу. Стојковићев легат страдао је у истом бомбардовању 1941, које је однело како Народну библиотеку Србије, тако и штампарију у којој је штампан Миланковићев Канон осунчавања, али је ипак више среће имао млађи од наших научника, чија дела су и данас доступна, за разлику од неких заувек изгубљених страница списатељског рада харковског универзитетског професора и члана Руске царске академије. Откровење египатских тајни, као метафора самоспознаје, можда и најтешње повезује стваралаштво ова два научника, као аналогија која поред свих побројаних сличности истиче и значај идеје просветитељства, образовања и тежње ка заокруженој целини у раду, која заувек повезује даљског полихистора са најобразованијим Србином прве трећине деветнаестог века.

       Књижевно дело Милутина Миланковића у радовима публикованим у Даљским зборницима представљено је у ауторским радовима чији научни домет јесте огроман и значајан, али који већ у себи самима нуде и линкове ка неким темама које нису обухваћене у ове две изузетно вредне књиге. По смерницама из приљежног читања ових радова, јасно је да је неопходно укупан рад о Милутину Миланковићу као књижевнику довести до самога краја, да би сви његови аспекти стручној и широј јавности били презентовани на најбољи начин. Такав начин била би нова монографска публикација која би обрадила теме које недостају међу у овом раду обрађеним научним радовима. Прилика за публиковање такве грађе намеће се сама, већ следеће године, у којој обележавамо вредан јубилеј: сто четрдесет година од рођења овог великана светске научне мисли, који и као књижевник у својој епоси, али и у историји наше књижевности, спада међу ствараоце вредне сваке хвале и помена. 

(2018)