Писма
Уроша Миланковића из рукописне заоставштине Милана Шевића
Писма Уроша Миланковића (Даљ 1800 - Беч 1849) из рукописне заоставштине Милана
Шевића, те његово једино у целости сачувано писмо Људевиту Гају, сведоче о
приватној преписци као виду породичне и пословне комункације, кроз коју можемо
да реконструишемо поједине аспекте свакодневног приватног живота њиховог
аутора. Поред до сада већ представљених доступних и сачуваних филозофских дела,
али и недавно откривене поезије Уроша Миланковића, сада можемо да упознамо
филозофа и као приватну и кao јавну личност свога времена: као типичног члана
једне српске грађанске породице прве половине деветнаестога века, те као писца
посвећеног судбини својих дела.
Кључне
речи: Урош
Миланковић, Милан Шевић, писма, рукопис, преписка
1.
Увод. Пратећи
рецепцију дела нашег недовољно цењеног и читаног филозофа Уроша Миланковића
(Даљ 1800 -
Беч 1849) у двадесетом веку, Иво Тартаља обогатио је наша знања о овом
деветнаестовековном аутору, обелодањујући у целости његову до тада тек
делимично публиковану и готово сасвим заборављену поезију. Међутим, ненамерну
грешку коју је том приликом начинио, називајући извор свога рада ,,стари
мастилом исписани рукопис никада непроученог филозофа Уроша Миланковића“
(Тартаља 2015а: 851) и ,,оригиналан манускрипт Урошевих песама“ (Тартаља 2015б:
572), исправила је Зорица Хаџић. Увидом у рукописну заоставштину Милана Шевића,
у жељи да труд овог ерудитног предратног професора Универзитета у Београду и
значајне личности наше књижевне историографије не падну као жртва једног
,,неспоразума или, пак, недовољне обавештености“ (Хаџић 2017: 16), утврђено је
да фотографисани текст песама, који је као прилог присутан у Тартаљином раду,
јасно сведочи да је реч о аутографу Милана Шевића. Описујући детаљно поменуту
рукописну грађу, Зорица Хаџић истиче:
,,Дакле, у препису Милана Шевића сачувани су стихови Уроша Миланковића које је
Тартља штампао, као и три писма која је
упутио родитељима у Даљ, два из 1827. и једно из 1830. (курзив С.О.)“
(Хаџић 2017: 17). Иво Тартаља, и сам пишући о корпусу текстова у којем је и
поезија пронађена, наводи као најважнија такође иста документа: ,,А, поред неколико писама оцу (курзив С.О.),
најважнији део сачуване грађе чине управо стихови под насловом Сочињеније/Уроша Миланковића, мудрословија
слишатеља“ (Тартаља 2015б: 578). У намери да јавности представимо ова до
сада непубликована писма, одабрали смо их као централну тему нашега рада, али
ћемо се, пре бављења њима, позабавити потпуним решавањем питања како и зашто је
Милан Шевић скупљао и преписивао рукописе Уроша Миланковића. Говорећи о Урошу
Миланковићу, контекст његових писама осветлићемо и представљањем истакнутих
појединаца породице Миланковић из Даља, која је у низу од више векова давала
најбоље представнике српске грађанске класе. На самом крају, наведена писма
упоредићемо са заборављеним писмом Уроша Миланковића Људевиту Гају, дајући још
једну потенцијалну визуру стваралачке и приватне личности нашег скрајнутог
филозофа.
2.
Милан Шевић и рукописна заоставштина Уроша Миланковића. У поментуом тексту, цитирајући пасаж из Успомена, Доживљаја и сазнања Милутина
Миланковића[1]
у којем у јасну везу доводи предратне колеге са београдског Универзитета,
Зорица Хаџић демантује још једну констатацију Ива Тартаље, који сматра да ,,је
грађу о Урошу Миланковићу (сачувану рукописну грађу за коју чак ни Милутин
Миланковић није знао) на чување предао Милутинов брат Богдан“ (Тартаља 2015б:
578). Да бисмо дали потпун одговор на питање ,,због чега је Милан Шевић
преписивао рукописе Уроша Миланковића и прикупљао податке о њему“ (Хаџић 2017:
16), навешћемо цео историјат односа породице Миланковић и Милана Шевића, чија
сведочанства су нам доступна у штампаној и рукописној грађи.
Прва забележена веза Милана Шевића и породице
Миланковић налази се у првој књизи Шевићевих Дневника, где за датум 15. тј. 2. новембар 1910, аутор између
осталог бележи: ,,(...) По подне са В. Муачевићем код Лазе. Саопштио ми је неке
податке, које сам забележио (...)“ (Шевић 2013: 243). Поменути В. Муачевић,
човек је који је најзаслужнији за финансијски опстанак тада долазеће генерације
даљских Миланковића, након преране смрти њиховог оца Милана 1886. године. Васа
Муачевић (1851-1927),
велепоседник из Осека, био је рођени ујак и поочим Милутина Миланковића и
остале деце своје рано обудовљене сестре Јелисавете. У споменутом сусрету у
Бечу, Муачевић и Шевић сусрећу се поред болесничке постеље Лазе Костића. Као
човек присутан у политичком и културном животу Двојне монархије, јасно је да је
Васа Муачевић знао много занимљивих појединости које су могле бити од користи у
раду и истраживањима Милана Шевића.
У другој књизи Шевићевих Дневника, пре дела у којем за будући рад о Урошу Миланковићу Шевић
у библиотеци Матице српске у Новом Саду тражи податке, помиње се и сам сусрет
Милутина Миланковића и Милана Шевића, 8. новембра 1922, по свему судећи, у
просторијама београдског Универзитета: ,,(...) Предавања. Лепо, свеже.
Миланковић ми прибавио многе интересантне податке о Урошу М. и предаће ми их“
(Шевић 2014: 284). Можемо да закључимо да је до размене грађе заиста и дошло и
да је том приликом и начињена Шевићева преписка оригиналних докумената.[2]
Међутим, Милан Шевић, универзитетски професор, књижевни историчар и педагог,
преводилац са немачког, француског и енглеског језика, приређивач бројних књига
и аутор великог броја књига и уџбеника, кога је Иво Тартаља сумирао као ,,мање
познатог филозофског и педагошког писца“ (Тартаља 2015б: 578), коме су бројни
савременици пребацивали претеран рад и ренесансну знатижељу, напросто није имао
довољно времена да се припремљеном материјалу врати.
3.
Судбина рукописне заоставштине Уроша Миланковића. Да више од темељне припреме за касније писање
Милан Шевић није предузео, видимо и по томе што се Милутин Миланковић у својим
писмима Марку Малетину, тада уреднику Летописа
Матице српске, обраћа и моли за помоћ око даљег рада на оставштини свога
деда-стрица. Покушај да студију о Урошу Миланковићу напише Васа Стајић није дао
резултат[3],
па је Милутин Миланковић материјале напослетку поверио Милошу Радојчићу, који
је напокон и написао студију, која опет није имала среће да буде публикована у Летопису Матице српске[4].
Напослетку, рад под називом Философија
Уроша Миланковића штампан је у пет наставака у часопису Упознај себе у Београду 1933. године.
Ова, а потом и сјајна студија Миодрага Поповића Урош Миланковић, име неправично заборављено из 1954, навеле су и
Илију Мамузића да 1982. прилогом Урош
Миланковић – наш мислилац (којег карактерише чињеница да се више од
шездесет реченица тога текста завршава узвичником, оп. С.О) реактуелизује
питање рецепције дела скрајнутог филозофа. Пратећи Мамузићева запажања и
следећи пут из есеја Андрије Стојковића О
генези филозофских појмова Уроша Миланковића, Иво Тартаља својим је
приређивачким радом спасао од заборава поезију Уроша Миланковића. Након што је
питање датирања и ауторства преписа наведене поезије решено, желимо овим
текстом да скренемо пажњу и на још једну страну личности њенога аутора, представљену
кроз писма породици, у којој видимо Уроша Миланковића као правог представника
српског грађанства прве половине деветнаестога века.
4. Прилози: списи Уроша Миланковића из
рукописне заоставштине Милана Шевића. Водећи се методом која је и
установила чији је аутограф у питању, пре преласка на централну тему нашега
рада, доносимо прилоге који ће јасно илустровати тачност у овом тексту
заступаних ставова. Као прилог 4.1, наводимо фотографије текстова из наведене
Шевићеве фасцикле, на којима се јасно види да је исти рукопис и при
насловљавању фасикле (прилог 1.1) и библиографским исписима која се налазе на
осталим листовима и афишама (прилог 1.2), као и при препису поезије (прилог
1.3) и самих писама (прилог 1.4). Поред тога, у самом тексту писама, приметно је
да је преписивач водио рачуна да будућим приређивачима сачува до у детаљ све
појединости оригиналног текста. У писму од 14. октобра 1827, преписивач се посебно потрудио, правећи у
своме препису и ручну подножну напомену, као и доносећи на истом папиру и
интегрални текст једнога писма, као и адресу на која су сва три писма послата,
уз речничко тумачење појединих латинских речи са стране. Након писама,
доносимо, као прилог 1.5, и фотографије животописа Уроша Миланковића, који је
на ћириличкој писаћој машини прекуцао Богдан Миланковић у Сарајеву 1922.
4.1. Прилог 1. Фотографије текстова из фасцикле
насловљене Урош Миланковић, белешке (инв. бр. М. 10. 875), која се
чува у Рукописном одељењу Матице српске међу осталим рукописима Милана Шевића.
Прилог 1.1. Насловна страна фасцикле
Прилог 1.2: Поједини Шевићеви библиографски
исписи, на којима су на листовима и афишама побројана дела Уроша Миланковића
која су у тренутку Шевићевог сакупљања грађе била доступна у оновременим нашим
библиотекама
Прилог 1.3: Текст почетка Шевићевог преписа
поезије Уроша Миланковића
Прилог 1.4: Преписана писма која је Урош
Миланковић, у време своје службе у аустријској војсци, слао родитељима из Нове
Градишке и Ђенђеша у Даљ, у периоду 1827-1830.
Прилог 1.5: Животопис Уроша Миланковића, машински
препис Богдана Миланковића
4.2. Прилог 2. Након што смо дефинитивно утврдили
и ко је писац, али и ко је преписивач у случају Шевић-Миланковић, позабавићемо
се у другом прилогу и савременом транскрипцијом самих писама (прилози 2.1, 2.2. и 2.3).
Прилог 2.1:
Транскрипција писма од 5. марта 1827.
Љубезнјеиши родитељу!
Овај час прими ваше дражаеше писмо и не могу ни
минут пропустити, да вам таки не пишем, да се дражаеши Родитељу у пуној мери
здравља находим, са величаешим соболјезнованијем разумје да сте тако боловали,
и могу себи представити колико сте које чрез болести, а особито чрез
крвопролитија ослабити морали, но фала Богу милосердјеишему што вам је мени
дражаеши живот сохранио. Што се прочу мог обстојатељства тиче, знате шта је
служба и служба са безчиселними одговори ограничена, но ја сам фала Богу
задовољен и са овим задовољан. Колико је иоле могуће, чувам своју младост, по
највећој могућности извршавам моју службу, сваком и несретном случају човек предусрети
не може, зато прочем колико је могуће држим се филозофије здравог разума, пак
како Бог да. Колико сажаљујем да сте боловали дражаеши Родитељу, толико се
радујем да сте Богу хвала оздравили, и радујем се да ћете с Божијом помоћи у
настапајуште време пролећа које све оживљава ваше крјепости, које ви
љубезнјеиши Оче и млого и још дуго потребујете, повратити, и да ћу вас ако нам
Бог свима здравље и живот буде даровао, може бити на лето на један ускок
посјетити, и здрава и весела са Г. Матером и прочом нашом фамилијом затећи. Сто
сам пута и скоро сваки дан мислио да Вам пишем, па кад дођем у канцеларију
сваки ме пут опет послови тако окупирају, да од дана на дан одлагивајући, дo
данаc писати вам закасни са свим (sic!).
Менја отечеcкој
љубави препоручујући остајем вам покорнјеиши син
Урош Миланковић
У Новој Градишки,
5га марта 827.
Прилог 2.2: Транскрипција писма од 14. октобра 1827.
Љубезнјеиши родитељу!
Не сумњам да ће вам драго бити опет наскоро од
мени разумети будућ да и тако моје прво писмо у хитности написао јесам. Шта вам
друго писати могу, него да сам Богу хвала здрав и у свему задовољан. Прошастог
месеца имали смо Concentrirung und
Musterung, гди сам прилику имао, све официре Регименте, и сву Регименту
познати, врло ми се допада слога међу официрима и искрен начин обхожденија.
Какогод што сам ја задовољан тако са Региментом, тако се надам ће и она самном
задовољна бити. Оберштер ми је већ толико воверенја у мени, и особито
одликованије указао, да ми је мало и противно било, јербо лако завист и гонение
родити се може, кога се ја опет поред мог управо мислећег и творећег карактера
бојати се толико немам. У овој сам вароши још слабо познат, поред млогог посла,
кога сам примио, док у ред не дођем, слабо се са цивилистама ове вароши
обхождавати, и познанства правити могу. Овде се много говори да ћемо на пролеће
(кратак део реченице не немачком језику нечитак, оп. С.О.) на границу
марширати. Берба је овде била плодна, особито леп почетак јесени имамо. Желим
да вас ово моји неколико речи у здрављу нађу. Све вас љубезнјеише поздрављајући
остајем Ваш покорнјеиши син
Урош Миланковић,
OberlttAuditor при PalatinalHussarenRgmt
У Генгешу, 14га октобра по Римском 827
Aдреса:
Perilusstri ac generoso Domino Theodoro Milankovits,
Iuctyti Domini Dalja Domino Rationista mihi
singulariter colonissimo,
per Pesth –
Wukowar, a/ Dalja
Прилог 2.3: Транскрипција писма од 9. јануара 1827
Љубезнјеиши родитељу!
Највећа је моја жеља, да Вас ово моје писамце у
здрављу и зaдовољству затече, да идућу годину и још млоге и млоге године у
кругу ваши Вас највише љубећи чада, заједно са вашом госпојом супругом нашом
добром Матером увек у здрављу, и задовољству проведете. Знам да у овом оскудном
времену због одержанија свију ваши млого бриге носите, но опет зато нећемо се у
понор пустити, отимаћемо се колико можемо и како можемо. Удар ови оскудни
времена, као што вам је познато љубезни Родитељу, осећају и друге и јаче
фамилије. Ја сам фала Богу са свим здрав и веома задовољан, може бити да ћу
имати увесељеније на пролеће ил у лето на два три дана Вас посетити, јер на
кратко време од Регименте одсуствовати могу, или може бити да ћу се с пештански
ђаци на факацију доћи, да се сви заједно састанемо и неколико дана весело
проведемо. Код Милитарије сад све новине престануше, код нас је сад највећа
новина да нам снег једнако пада, и курјаци већ у варош долазе, и да марва
непрестано и великим числом гине. Писали су ми и ђаци из Пеште и Мито из
Врбаса, овом солдату још нисам одговорио, док научи немецки, мораће маџарски
учити. Код Маџарске гавалерије биће у четвртој најдуже петој години, а може
бити и пре официр, као што код наше регименте бива. За цулаг ћемо се бринути
само кад официр постане, први equipirung и кола мораће му трговци помоћи. Нек
се здраво труди лепо писмо добити и добро немецки писати, наш Обрштер много
држи (део реченице написан на нечитком
немачком језику, оп. С. О). Сада вас све љубезнејши поздрављам осватајем ваш
покорнјеиши син
Урош Миланковић, Oberltt und Auditor aus lübe.
KK. Palatinal 12te Hussaren Regimenth
У Генгешу, 9га јануара по Римском 1830.
5. Писмо Уроша Миланковића Људевиту Гају.
Три вредна документа српске пречанске историје приватног живота, која сведоче о
степену учености грађанске класе и јасно показују њено опхођење са старијим
члановима породице, упоредићемо сада и са једним писмом које је Урош Миланковић
1842. послао Људевиту Гају. Ово писмо доносимо цитирано према препису у делу
Јосипа Хорвата и Јакше Равлића Pisma
Ljudevitu Gaju (Horvat - Ravlić 1956: 321):
Viskopočitaemi Gospodine!
Vašeg su Blagorodia trudi i zasluge za ugnjetenu
našu braću hristiansku u Turskoi i za, protiv svakoga nepriatelja, sojedinjenju
našu krjepost narodnju, odviše poznate, nego dase nebi smeo usuditi, našem
Voždi slavnom, ovo na nemačkom jeziku spisano djelo preporučiti, i moliti, dabi
milost imali, cenzure radi poslati ga gospodinu Cenzoru, preporučiti ga. U
prvoi se časti radi o odnosu Turske kа Evropi, i o izbavlenju naši braća
Hristiana ispod jarma turskog. U drugoi se časti radi o pravama i o slobodi
narodnjoi, o nepravdi ugnjetavanja, i naročito denacionalisiranja narodnjeg, i
o krjeposti sloge i sojuza. Ja se usućujem Vaše Blagorodie dalje moliti,
dabiste milost imali ovo od mene kao nepoznatog Vašem Blagorodiju, kao velikom
mužu narodnjem u osobitom počitaniju preporučito djelce, pored vašeg mogućstva
promovirati, i kad Censuru prešlo bude, u Osek, na moga brata Vicefiscala
varoškog Tomu Milankovića, ili na Postmeistera Hadžića Gjuru, atresirati, i
opraviti dati, ako ne, bilo druge prilike, moim troškom preko deležanca. Ja
osobito molim gospodina Censora, dabi ga censurirati uskorio, buduć da ja u
Slavoniu otlazim, gdise nemogu dugo zadržavati, i gdi ga štampati namjeravam.
Akoli pak vaša, kao što u novinama čitam tipografia i nemačka slova, i vremena
ima, ovo moje djelo u štampu primiti, koebi mi vrlo drago bilo, tomi izvolite
jednu-dve arhove ako imate Mahinepapira, iliti drugoga, na pošti preko Oseka
pod moim atresom u Dalj, ili u Osek mom rečenom bratu, poslati, i cenu za jedan
tabak u 2000 - dve hiljade egsemplara, naznačiti, gdiću Vam ja taki za svi 2000
egsemplara u napredak novce poslati. Molim izvinite moju slobodu Mene
vašem Blagorodiu preporučajući, jesam sa osobitim
počitanjem
svagda na službi gotov
U. Milanković, C.K. auditor
U Gengešu, 1-a Marta 1842.
6. Писма Уроша Миланковића родитељима као
прилози за изучавање историје приватног живота српског грађанства у првој
половини 19. века. Ако самеримо писма Уроша Миланковића са великим корпусом
писама обрађених при истраживањима историја приватног живота прошлих епоха, већ
на први поглед можемо уочити да она беспоговорно следе установљени систем. У
писмима које тада двадесетседмогодишњи и тридесетогодишњи професионални војник
Дунавске монархије шаље родитељима, очигледни су традиционални обрасци понашања
у писаној комуникацији онога времена. Ти обрасци су ,,подразумевали и одређене
хијерархијске односе – ко зна, може и сме да пише и чита писмо“ (Лукић
Крстановић 2006: 48), те је према томе и јасно да у овом случају путем њих
комуницирају отац и најстарији његов син, иако су сва та писма ,,на неки начин
била заједничка добра породице, која су имала проходност код свих чланова“
(Лукић Крстановић 2006: 48). Писма Уроша Миланковића су ,,својеврсна надградња
у традиционално схваћеној схеми унутарпородичних односа“ (Радуловић 2006: 5), а
њихови ,,модели обраћања, сведени на конвенцију и наизглед испразно информисање
о добром здрављу које и вама желимо,
заправо исказују бригу и поштовање за своје ближње“ (Ромелић 2006: 19).
Сва писма послата су на адресу забележену на
другом писму, која на латинском језику гласи: ,,Perilusstri ac generoso Domino Theodoro Milankovits, Iuctyti Domini
Dalja Domino Rationista mihi singulariter colonissimo, per Pesth – Wukowar, a/ Dalja,“
а у нашем слободном преводу значи ,,Угледном и племенитом господину Теодору
Миланковићу, велепоседа даљског господину благајнику и појединачном
пољопривреднику“[5].
Језгро породице, смештено на овој адреси очинског дома у Даљу, било је увек
тачка са које се полазило и у коју се враћало, а када се из њега дуже или краће
избивало, комуникација путем поште била је обавезна.
Писма која је Урош Миланковић писао родитељима,
јасно сведоче и о његовом личном развоју у трогодишњем периоду у којем су
настала. Од богобојажљивог млађег члана породице, до самоувереног и успешног
војника са чином, који дели савете и млађима и старијима, пут је који је овај
стваралац прошао и који је документован у овој писаној оставштини.
У првом писму, на чак шест места споменут је Бог
(,,фала Богу“, ,,фала Богу милосердјеишему“, ,,како Бог да“, ,,Богу хвала“, ,,с
Божјом помоћи“, ,,ако нам Бог свима здравље и живот буде даровао“), док се у
помоћ и заштиту више силе у наредна два писма аутор позивао само по једном,
пишући да је ,,Богу хвала здрав и у свему задовољан“, односно ,,фала Богу са
свим здрав и веома задовољан“. Прво писмо оптерећено је колико
богобојажљивошћу, толико и прикладним свуда присутним и потенцираним поштовањем
према мушком родитељу, којег син апострофира једнак број пута колико и
Свевишњег, називајући оца ,,љубезнејши родитељу“, два пута ,,дражаеши
родитељу“, ,,љубезнејеиши Оче“, себе додатно још унижавајући прикладним
завршетком писма ,,Менја отечеcкој љубави препоручујући остајем вам покорнјеиши
син“. Готово средњовековни тон обраћања у овоме писму, у коме се види колико је
сину стало до очевог мишљења, садржи још једно констатацију која на прво читање
упада у очи: ,,колико је могуће држим се филозофије здравог разума, пак како
Бог да.“ Из ове реченице јасно је видљиво и да син пише општеобразованом оцу, и
да његово помињање Декартове филозофије подразумева и саговорника који разуме о
чему му се пише, без потребе за подробнијим објашњењима. Оцу који зна ,,шта је
служба и служба са безчиселними одговори ограничена“, син не мора да разлаже да
на своме радном месту настоји да све прима критички и као истину узима само оно
што се уочава јасно и разговетно (clare
et distincte). У првоме писму такође, син оцу жели да нагласи да су га
канцеларијски послови и обавезе преокупирали, те да није могао да нађе
прикладно време и простор у коме би се у писаној форми обратио породици и
известио их о своме стању, чиме се такође потврђује да је писање писама
,,индивидулани чин у колективној комуникацији“ (Лукић Крстановић 2006: 47) које
обавезно следи и образац да ,,Писање има својe ритуалне просторе често
изоловане у тишини или самоћи“ (Лукић Крстановић 2006: 47).
У другом и трећем писму, већ је приметно да сада
већ искусни канцеларијски службеник, који службује и у новом граду и међу
другачијим колегама, писма пише са великим олакшањем. Већ шест месеци након
првог сачуваног писма, премештен са службом у друго место, из Нове Градишке у
град Ђенђеш у Мађарској, он главнину писма посвећује вестима из регименте и
своме сналажењу у новој средини. Реченице ових писама лакше су, неоптерећене
строгом формом првог писма, информације у њима јасније су и директније. При
крају другога писма, послатог у октобру из једног ратарског и виноградарског
краја у други, син родитеље обавештава и да ,,Берба је овде била плодна,
особито леп почетак јесени имамо“[6].
У трећем писму, најстарији син узима на себе слободу да дели савете млађој
браћи, превасходно брату Мити који је на војној школи, а не либи се ни да барем
покуша да утеши оца, апелујући на тешка и оскудна времена која ,,осећају и
друге и јаче фамилије“. Факација на
коју ће ићи пештански ђаци, односно његова млађа родбина, и прилика да се сви
поново окупе у родној кући у Даљу, заиста радује младог официра, коме више
војнички живот не представља ни велику новину, нити задовољство, те извештава и
да ,,Код Милитарије сад све новине престануше, код нас је сад највећа новина да
нам снег једнако пада, и курјаци већ у варош долазе, и да марва непрестано и
великим числом гине“. Урош млађег брата Миту индиректо саветује шта и како да
поступи у наредним корацима своје каријере, које је он већ прошао и о којој зна
довољно да може да умирујуће делује и на остале укућане. Одговоре на питања из
братовљевога раније примљеног писма које помиње, одабире да не пошаље
директно пошиљаоцу, брату Мити, него оцу. То чини, јер је искусан у војној
коресподенцији, те оставља глави породице могућност да поново саветом делује
као најстарији по чину и да његов
ауторитет не буде доведен у питање ни у тренуцима у којима породица трпи жртве
због оскудних времена.
7.
Писмо Уроша Миланковића Људевиту Гају из Ђенђеша у Загреб 1842. године. Дванест година након писама које је послао
породици, Урош Миланковић из истог места пише и Људевиту Гају.[7]
У писму вођи илирског покрета, писаног латиницом и језиком прикладним за
комуникацију за примаоцем, видимо филозофа у позицији аутора забринутог за
судбину свога дела. Наиме, књига или брошура којој прети цензура и забрана
објављивања, те се њен аутор из истих разлога и обраћа утицајном Гају у Загреб,
бави се односом Турске ка Европи, односно у њој Урош Миланковић пише о
,,izbavlenju naši braća Hristiana ispod jarma turskog“, посебно се бавећи
темама ,,о pravama i o slobodi narodnjoi, o nepravdi ugnjetavanja, i naročito
denacionalisiranja narodnjeg, i o krjeposti sloge i sojuza“. На помисао да је
реч о брошури, наводи нас то што аутор својe дело назива ,,djelcem“ али још
више то што Гаја, иначе у том тренутку и власника штампарије, моли да му
назначи ,,cenu za jedan tabak u 2000 – dve hiljade egsemplara“. Као што после
сазнајемо, из препричаног остатка коресподенције у изворном делу (Horvat - Ravlić 1956: 322), прво Урош Миланковић из Беча
15. маја 1843. моли Гаја да промовише објаву његовог дела, а затим сазнајемо и
да је дело цензура забранила (писмо из Беча 18. јуна 1843). Писац потом моли
штампара да му рукопис врати, након чега 10. децембра имамо и Гајеву потврду из
Загреба да је рукопис под насловом Die Emanzipation, der Kampf des Lichtes mit
der Finsterniss, der allgemeina Sieg der Freyheit послао аутору назад у
Беч.
У овоме писму, Урош Миланковић се саговорнику
обраћа са ,,Visokopočitaemi gospodine“, називајући га и ,,Vaše blagorodie“ и
,,naš Vožda slavni“. Иако нису лични познaници, филозоф се не либи да се обрати
књижевнику, познајући Гајеве ,,trudi i zasluge za ugnjetenu braću našu
hristiansku u Turskoi i za, protiv svakoga nepriatelja, sojedinjenu našu
krjepost narodnju“. Научен у школи, а посебно у касарнама, да службена
коресподенција запoчиње неизоставним титулирањем, након обавештења о теми своје
молбе, можемо у овом писму да видимо и предузетног Уроша Миланковића, који
открива и праву природу свога дописа, пословну понуду власнику штампарије. У
жељи да споји лепо и корисно, да у исти мах прође цензуру али и пронађе
издавача, Миланковић се обраћа на место на којем спајање лепог и корисног
такође иду руку под руку, али без успеха. У ситуацији у којој је жељена
обострана корист, аустријска цензура показала се као надмоћнија, те до штампања
овог дела није дошло, али је сведочанство о још једној страни филозофове
личности и о још једном виду његове писне комуникације сачувано.
Језик свих Миланковићевих писама сличан је језику
поезије и прозе истога аутора. Понекад се аутор својим стилом прилагођава форми,
те на почетку и на крају свих писама имамо облике из старијег периода развоја
језика, а понекад га, кориштењем облика прикладнијих западној варијати развоја
језика, филозоф интенционално прилагођава примаоцу, Људевиту Гају. Поред писама
писаних породици, у којима се види јасан развојни пут јаке стваралачке
индивиде, зауздане аустријском официрском униформом, видимо у овоме писму и
официра који се, на исти начин на који би водио и службену преписку, обраћа и
потенцијалном партнеру у издавачком послу.
8.
Закључак. Три писма Уроша
Миланковића из рукописне заоставштине Милана Шевића, као и једино у целости
сачувано писмо које је Миланковић послао Гају, доносе нам још једну визуру кроз
коју можемо да покушамо да сагледамо овог неправредно запостављеног aутора.
Објаснивши
судбину оригиналних Миланковићевих рукописа и њихових преписа, те детаљно
анализирајући три његова приватна, те једно више пословно писмо, понудили смо
једно ново читање потпуно заборављене грађе, која ипак има вредност, по нама,
прворазредног сведочанста о њеном аутору. Писма Уроша Миланковића сведоче нам о
приватној преписци као виду породичне и пословне комункације, у којој можемо да
реконструишемо поједине аспекте свакодневног приватног живота њиховог аутора.
Поред до сада већ представљених доступних и сачуваних филозофских дела, али и
недавно откривене и реактуелизоване поезије Уроша Миланковића, сада можемо,
иако на малом узорку, да упознамо овог аутора и као приватну и јавну личност
свога времена, као члана једне грађанске породице и као писца посвећеног
судбини својих дела.
Извори
и цитирана литература у
овом раду:
Ковачек, Божидар, Милутин
Миланковић и Матица српска, Нови Сад: Матица српска, 2005.
Лукић-Крстановић, Мирослава, Кутак за животне приче:
писма, дневници и мемоари, Живка Ромелић (ур.), Ми смо добро што и вама желимо: приватна преписка као вид породичне
комуникације, Крушевац: Народни музеј Крушевац, 2006, 45-55.
Мамузић, Илија, Урош Миланковић, наш мислилац, Зборник Матице српске за књижевност и језик
ХХХ/3 (1982): 417-426.
Миланковић, Милутин,
Успомене, доживљаји и сазнања, Александар Рибникар (ур.), Београд: САНУ, 1997.
Радојчић, Милош, Филозофија Уроша Миланковића. Упознај себе 7, 8, 9, 10, 12 (1933).
Радуловић, Ема, Предговор, Живка Ромелић (ур.), Ми смо добро што и вама желимо: приватна
преписка као вид породичне комуникације, Крушевац: Народни музеј Крушевац,
2006, 5.
РСГВ 3: Речник
српских говoра Војводине, Свеска 3: Ђ-Ј (ред. Миодраг Поповић), Нови Сад: Матица српска,
2003.
Ромелић, Живка, Из историје приватног живота у
Србији: Ми смо добро што и вама желимо, приватна преписка као вид породичне
комуникације, Живка Ромелић (ур.), Ми смо добро што и вама желимо: приватна преписка као вид породичне
комуникације, Крушевац: Народни музеј Крушевац, 2006, 6-26.
Поповић, Миодраг, Урош Миланковић, име неправично
заборављено, Једна песма и једна епоха,
Београд, Ново покољење, 1954, 127-161.
Taртаља, Иво, Награда Младен Лесковац, Летопис Матице српске 496/6 (2015), 849-851.
Тартаља, Иво, Откриће
песама Уроша Миланковића (1800-1849), Зборник
Матице српске за књижевност и језик LXIII/3, 571-582.
Хаџић,
Зорица, Како смо маргинализовали Милана Шевића, О Милану Шевићу, Нови Сад: Академска књига, 2017, 15-24.
Шевић, Милан,
Дневници. Књига 1. Зорица Хаџић (ур.), Нови Сад: Дневник, 2013.
Шевић, Милан,
Дневници. Књига 2. Зорица Хаџић (ур.), Нови Сад: Дневник, 2014.
Шевић, Милан, др
Милан Шевић: Урош Миланковић, белешке: Рукописно одељење Матице српске у
Новом Саду, синг. инв. бр. М. 10. 875.
*
Stojković, Andrija, O genezi filozofskih pogleda
Uroša Milankovića, Provincija 47
(1987).
Horvat, Josip, Jakša Ravlić, Pisma Ljudevitu Gaju, Građa za povijest književnosti Hrvatske, knjiga
26; JAZU: Zagreb, 1956.
[1] О поменутој рукописној
грађи, великан светске научне мисли пише: ,,У дому чика-Јована чувала се нека
писма и мањи списи Урошеви, међу њима и једна песма у стиховима. Оригинали тих
списа које сам неко време чувао код себе у Београду пропадоше у Јовановој кући
у Даљу, а, вероватно, и њихови преписи што их је поменутом приликом начинио
професор Милан Шевић. Он ми рече да су значајни због тога што су, пре Вука,
писани чистим народним језиком“ (Миланковић
1997: 146). Да би ова веза била потврђенија, наведен је и цитат из Дневника Милана Шевића, датиран 29.
децембра 1922, у коме се, између осталог, наводи и да је Шевић, при боравку у
Новом Саду, био ,,Поподне опет у Матици, тражио податке о Миловану Јанковићу и
о Урошу Миланковићу“ (Шевић 2014: 287).
[2] Као додатна потврда може
да нам послужи и то што се, испод животописа Уроша Миланковића који се,
прекуцан на ћириличној писаћој машини, такође налази међу документима у
Шевићевој фасцикли Урош Миланкоивћ (и
чије фотографије доносимо даље у овом тексту), налази и накнадно руком
забележено место, Сарајево, и датум, 1. новембар 1922. (курзив С.О). Да ли је
поштанска пошиљка која је садржала овај препис, а која је Милутину Миланковићу
пристигла само пар дана пре сусрета са његовим колегом Шевићем, послужила као
тема за разговор и иницирала даљу сарадњу, не можемо да тврдимо, али, да је
Шевић у новембру 1922. дошао до докумената која су га навела да и пред крај
децембра исте године настави своју потрагу за осталим делима Уроша Миланковића,
чини се као чињенично стање.
[3] У пост-скриптуму писма
од 19. фебруара 1927, Милутин Миланковић нуди, преко Марка Малетина, Васи
Стајићу: ,,(...) Weltorganismums и Просвету човека, а сем тога и биографију
Уроша Миланковића, исписану руком његова брата Димитрија пуковника, и свежањ
оригиналних писама и других докумената Урошевих“
(Ковачек 2005: 47). По писму Васе Стајића од 14. маја 1927 (Ковачек 2005: 56), којим Милутина
Миланковића обавештава да је примио у Матици пакет са тридесет и шест докумената,
видимо да он обећава да ће се латити посла, међутим, ни овога пута тај рад није
дао конкретан резултат.
[4] Сам Милутин Миланковић
узео је на себе улогу посредника и предложио ово дело за објављивање Летопису Матице српске (Ковачек 2005: 102), али је Никола
Милутиновић (од 1933-1945. секретар, а од 1933-1941, са краћим прекидом, и
уредник Летописа), по сачуваном
концепту за одговор на наведено Миланковићево писмо (Ковачек 2005: 103), одбио. Иако заиста по своме обиму
студија не спада у материјале које је оновремена концепција нашег најстаријег
активног књижевног часописа доносила као прилоге, нејасно је да барем малим
прилогом или изводом из ове студије Летопис
није нашао за сходно да скрене пажњу својих читалаца на тада готово потпуно
заборављеног филозофа.
[5] Поменути господин, у
сећањима свога праунука Милутина Миланковића описан је на више места, у којима
се наводи како је ,,рођен 1769, умро 1841“, те како ,,свршио је правне науке и,
живећи на свом имању у Даљу, био каснар тамошњег патријаршијског властелинства“
(Миланковић 1997: 35). Портрете
Тодора Миланковића насликали су и два значајна српска сликара, његов суграђанин
Јован Исајловић Mлађи (1803-1885) и портретиста кнеза Милоша, Вука Караџића и
митрополита Стратимировића, Павле Ђурковић (1772-1830). Исајловићево дело
,,представља Тодора као отменог грађанина бидермајерског доба, обријане браде и
бркова, одевеног претечом садашњег фрака и белим прслуком (...) Својим
илтелигнетним лицем, високим челом, озбиљним мирним погледом својих црних очију
и лаким осмејком око стиснутих усана, оличава ми његов лик велико доба
Стратимировића, почетка наше просвећености“ (Миланковић
1997: 37). И сам високо образован, Тодор Миланковић настојао је да
највише образовање приушти и својим потомцима, о којима опет најбољу забелешку
налазимо код Милутина Миланковића који, у нешто каснијем тренутку у времену у
односу на Урошева писма, о овој генерацији своје породице бележи: ,,Из списка
пренумераната Урошева дела Просвјета
човека види се шта су била његова браћа 1847. године, када је то дело
штампано у штампарији јерменског манастира у Бечу. Ту се спомиње његов брат
Тома као фишкал дијецезе пакрачке и главне пожешке вармеђе присједатељ, брат
Георгије, као славног доминијума у Даљу рентмајстор и адвокат, брат Марко,
назван у калуђерству Методије, као епископски протосинђел, члан честне
консисторије и професор богословије, брат Димитрије, као први писар
управитељства вароши Београд. Пети брат Урошев, мој деда Антоније, спомиње се
без икаквог ближег означења.“ (Миланковић
1997: 37). (Деда Милутина Миланковића, Антоније звани Анта, утемељивач
је трговачке радње која је од мале породичне фирме постала, пре свега радом
Милутиновог оца Милана, успешна компанија, која се ,,брзо развила и годинама је
имала доминатан положај не само у Даљу већ и у целој околини, урачунавајући у
њу и оближња села Бачке“ (Миланковић
1997: 41), оп. С.О). Породици која је дала овакве потомке,
припадао је и Урош Миланковић, те не чуди и његов озбиљан и учен тон у писмима,
али ни велика брига и за млађе и за старије, јер се чини да су Миланковићи,
радећи сложно и саветујући се међусобно, и постигли ове велике резултате.
[6] У завичају Уроша
Миланковића, у Даљу, по Ђенђешу, граду у Мађарској у коме се филозоф у војној
служби налазио, називала
се и сорта раног, слатког грожђа, званичног имена Јулски мускат. Исти пример
налазимо и у Речнику српских говора
Војводине, у коме се наводи: ,,ђенђеш
м 'врста раног грожђа'; - У винограду има пуно
ђенђеша (Бг - СрК; НС)“ (РСГВ 3 2003: 14).
[7] Иако животопис Уроша
Милнаковића који је написао његов брат Димитрије тврди да је због проблема са обрштаром Урош Миланковић тражио и добио
пензију 1835, те одступио са места аудитора и преселио се прво у Трст, а затим
у Беч, што је податак који се од тада преузима у готово свим објављеним његовим
биографијама, ово писмо послато је из истог места и потписано истим чином који
је Урош Миланковић имао и у последњем писму родитељима, ,,U. Milanković, C.K. auditor U Gengešu, 1-a
Marta 1842.“ Да ли је ово нов податак за његову биографију, остаје нам да
покушамо да откријемо, али већ наредна писма послата истом примаоцу у Загреб,
од којих су сачувани само сажеци, као и Гајев одговор на њих, налазе пошиљаоца
наредне године на новој, бечкој адреси.
Коментари
Постави коментар