Милутин Миланковић (Даљ, 28. мај 1879 – Београд,
12. децембар 1958) био је
математичар, астроном, климатолог, геофизичар, грађевински инжењер,
доктор техничких наука, професор примењене математике и небеске механике на
Универзитету у Београду, декан Филозофског факултета, и у три мандата потпредседник
САНУ. Миланковић је дао два фундаментална доприноса науци: Канон осунчавања Земље, који карактерише све планете Сунчевог система,
и теоријско објашњење Земљиних дуготрајних климатских промена узрокованих
астрономским променама положаја Земље у односу на Сунце, данас познато као Миланковићеви циклуси, које објашњава
појаву ледених доба током геолошке прошлости Земље, као и климатске промене на
Земљи које се могу очекивати у будућности. У знак општега признања његових
достигнућа на пољу науке, кратери на Месецу и Марсу названи су његовим именом,
као и један астероид, а НАСА га је сврстала, у усвојој едицији На раменима гиганта, међу
15 највећих умова свих времена у области науке о Земљи.[1]
У своме импресивном
књижевном делу, мемоарима названим Успомене,
доживљаји и сазнања[2],
у којима обједињује сећања на свој живот од рођења до пред саму смрт,
Милутин Миланковић даје читаоцима
„носталгичан поглед једног старог научника великог међународног угледа, али у
светлости историјског искуства национализма у двадесетом веку и на прагу
глобализације нашег мултикултурног света“, како то тачно примећује академик
Светозар Кољевић (Кољевић 2009: 39). Дајући имаголошку[3]
слику света у своме животном веку, наш велики нaучник
оставља своје читаоце „у светлости Миланковићевог личног патриотизма и
интернационализма“, те се, као и академик Кољевић на крају свога есеја, „можемо се с разлогом
запитати да ли је Миланковић био рани Европљанин или један од последњих
Мохиканаца“ (Кољевић 2009: 39). У покушају да помогнемо расветљавање одговора
на то питање, у овоме раду хронолошки ћемо (како је дело посложио и сам аутор)
представити све Миланковићеве сусрете са Другим[4]
и једног од најумнијих Срба свих времена дочарати пред нашим читаоцима онако
како је у сусрету култура[5]
самописивањем[6]
он свој портрет оставио свима нама у наслеђе.
У првоме делу својих
мемоара, који је поднасловио Детињство и
младост и у њему дочарао својих првих тридесет година живота (1879 – 1909),
проведених у родној Аустроугарској царевини, Милутин Миланковић пише хронику
Срба пречана, описујући „не само живот својих предака, већ и судбину српског
живља насељеног у негдашњој Хабсбуршкој монархији“:
„тај део
српског народа, одвојен државном границом од осталих својих сународника, живео
је својим засебним животом. Но упркос тим границама, Дунаву, Сави и Кордуну,
духовне везе Срба аустријске монархије са осталим деловима српског народа биле
су врло јаке, и ти, пречански (курзив
овде, као и свуда у цитатима, ауторов, оп. С. О) Срби играли су значајну улогу
у духовном и културном развитку целога Српства, а нарочито ослобођене Србије.
Нововека књижевност и уметност Срба, основа њихове духовне заједнице, никла је
и процвала с оне стране Саве и Дунава, и из тог расадника пресађивана је у
ослобођену Србију. Оданде дођоше у Србију први наставници њених школа и
положише онде темеље осталим васпитним заводима и просветним установама“ (УДС:
17).
Општу слику Срба настањених
у ондашњој Аустрији и Угарској, Миланковић заснива на примеру своје породице, о
којој већ на почетку бележи:
„Одрастао
сам у старој српској породици, која је избегла из турског царства и населила се
у Даљу у доба када је то место, и, исто
тако, друга два (Бело Брдо[7]
и Борово), насељено српским избеглицама и дато у властелинство аутономне Српске
православне цркве у хабсбуршкој монархији. У тој насеобини преживели су моји
преци преко два века. У њиховим домовима очувало се, предањем, писменим и материјалним
сведочанствима, толико успомена о њиховом животу да сам га могао пратити све до
у Чарнојевићево доба“ (УДС: 17).
Као Србин пречанин, Милутин
Миланковић одређује себе и своју породицу као војвођанске Србе, јер као и сви
стари Даљци, по границама Српског Војводства из 1848. зна да његово родно место
по свему у историјску Војводину и припада. Одређујући своје забелешке о
породици као хронику која је „истина, тек само један конкретни, појединачни
пример о животу војвођанских Срба“, он бележи догађаје из временског интервала
од два века, јер:
„уједињењем нашег народа у јединствену државну
заједницу завршена је историја војвођанских Срба као засебног дела нашег
народа, али због значајног удела што су га они имали у целокупном културном
развитку нашега народа вредно је знати и забележити каквим животом су живели и
како су се подигли до оног степена просвећености који им је омогућио ту њихову
улогу. Живећи у страној држави, повезани у целину само својом црквом, њихово
национално обележје и дубоки осећај припадности своме народу и његовој духовној
заједници гајио се и развијао у њиховим домовима и породицама“ (УДС: 18).
Управо у породичним кућама
Срба пречана – наравно, оним имућнијих – српска култура уздизала се на ниво
европске, јер:
„Доба
процвата нове српске књижевности и уметности оставило је видљивог трага и у
средини из које сам изникао. Моји преци претплаћивали су сваку српску књигу и
часопис и у својим домовима имали библиотеке које су обухватале скоро целу нашу
књижевност онога доба. Учествовали су, као што ћу причати, и активно у том
књижевном препороду. У њиховим домовима била је заступљена и наша ликовна
уметност прве половине 19. века дванаестином оригиналних платана наших старих
сликара: Павла Ђурковића, портретисте Вука, Лукијана и митрополита
Стратимировића и Јована Исајловића, млађег, портретисте кнез Михаила, Димитрија
Давидовића, Вучића Перишића и других знаменитих Срба. У тим старим домовима
чувао се и цео породични архив, збирка рукописа, писама и докумената, старих сто
година. Разна друга материјална сведочанства употпуњавала су ту слику живота и
судбине мојих старих“ (УДС: 17, 18).
Ова ауто-слика (доживљај
самога себе), заснована на искуствима породичне средине, ставља Миланковића већ
у родној кући у позицију у којој његово лично ја стоји дубоку укорењено у
културу у којој се подразумева образовање, са свим својим позитивним аспектима.
Далеко од тога да је целокупна заједница Срба пречана била овакав књишки пример
учених Европљана (напротив), али у позицији у којој од најранијих дана бива
окружен људима који му свакога дана шире хоризонте и отварају нове видике,
гајећи при томе успомене на старе, никад очима виђене пејзаже, Милутин
Миланковић постаје типичан пример Србина са семиосферне границе[8],
који се врло лако претвара у ученог грађанина света, остајући при томе носилац
свих најпозитивнијих одлика народа и средине којој припада. Свестан да није
најтипичнији представник српског народа, и сам Миланковић каже на почетку свога
дела: „Нека се то разуме тако да ћу људе и њихову заједницу цртати онако како
сам их својим оком видео и својим духом разумео. У томе погледу треба ме,
дакле, сматрати за сликара импресионистичке школе“ (УДС: 24).
Своје импресије о другима
који нису припаднци његовог народа, тзв. хетеро-слике, Миланковић у своме делу
даје једнако често колико и слике о људима његове нације, и готово за сваког
поменутог појединца који је заслужио да му име у својим мемоарима сачува,
Милутин Миланковић има само речи хвале, невезано за његово порекло, и немерено
његовом припадношћу. Ипак, осећајући потребу да историју пречанских Срба
отпочне од Чарнојевићеве сеобе, Миланковић полако читаоцима представља време и
простор, увек остављајући места и за нехотичне имаголошке, понекад хуморне и
увек занимљиве упадице. Једна од њих је и приказ турске опсаде Беча из 1683, када
Миланковић описује да је град спасао
„један
неустрашиви грађанин. Према записима старе бечке хронике звао се Георг
Ферднинанд Колшицки, а био је, као што ова саопштава, Еин Реизе. То значи да је био Србин. Тим именом називали су се у
оно доба, а нарочито у Угарској, Срби по кнежевском граду Расу у области
Расије, тј. Рашке. И данас се Срби у Угараској називају Рацима. Одакле се
Колшицком, поред његовог крсног имена Ђорђа, закачило и име Фердинанда, није ми
јасно“ (УДС: 28).
Као награда, храбром грађанину припали су „џакови пуни
неког непознатог плода, зрневља кафе“, те он „отвори своју кафану, прву целог
европског запада“. У Бечу се успомена на првог кафеџију сачувала, чак је добио
и споменик на којем га „видимо у старом српском оделу, са шубаром на глави а
филџаном у рукама“.
Пишући о своме породичном
родослову, свога деда-стрица Димитрија Миланковића представља успут говорећи о
деда-Митиним личним заслугама за српски народ, које је постигао отишавши након
школовања у најпрестижнијој Терезијанској војној академији у Винерношјштату у
Србију, те служећи четрдесетак година у српској војсци. Поред деда Мите
појављује се и сам Књаз Милош („Проклети Шваба – оца му његовог!“, казује
родоначелник лозе Обреновића поводом потеза цариника који је у Земуну зауставио
његово оружје на путу у Србију; док Вука Караџића свесрдно назива „обешењаком
ћопавим“), али и дедин вршњак и дугогодишњи пријатељ, бискуп Штросмајер, који
је деда Мити „изрекао дословце ове речи: Лако
је вама, Србима! Ви имате своју историју!“ (УДС: 39).
Пишући о своме деди Антонију
Миланковићу, Милутин Миланковић спомиње и да је деда Анта купио краве „у Жупањи
од Турака“, што имплицира да је ту употребљен народски назив за словенско
становништво муслиманске вероисповести које насељава тај део Посавине, без
икакве погрдне или зле намере. Помињући своју бројну и у прошлости разгранату
породицу, Миланковић оставља запис и о свом другом деда стрицу, Марку, који је,
у монаштву назван Методије, био професор богословије и епископ протосинђел,
кандидат за владику, али га је смрт затекла у звању архимандрита манаститра
Ораховица у Славонији.
У наредном поглављу, Милутин
Миланковић читаоцима представља биографију и библиографију свог блиског рођака,
Уроша Миланковића[9],
публицисте, есејисте и првог српског философа новог времена. У мноштву вредних
података о овом изузетном човеку, аутор напомиње и вредност његове у пракси
примењене билингуалности. Пишући и сам, као и Урош, књиге и на немачком и на
српском језику, Милутин Миланковић опажа:
„Иако сам
онда тим језиком владао скоро као својим матерњим, осетио сам да, као што сваки
писац има свој властит стил, тако га има и сваки светски језик. Сада, када сам
већу половину својих дела написао на немачком, а мању на српском, видим да сам
заиста морао изградити своја два засебна стила, српски и немачки, да не бих ни
у једном од тих двају језика изгледао као странац. То сам још јасније увидео
када сам – а то се више пута дешавало – своја властита дела преводио са једног
од ових двају језика на други“ (УДС: 46).
Пишући о својој породици,
Милутин Миланковић о „темељу куће“, својој баби оставља белешке:
„Четврта
жена мога деде звала се Ана, а била родом из Бача, некадањег средњовековног
града по коме се назива бачка жупанија. Тај град пропаде и нестаде са лица
земље Мохачком битком 1526. године, а на његовом месту населише се Срби, Грци и
Цинцари. Ана је била из угледне грчке породице Кирјаковића“ (УДС: 40, 41); „Та стара госпоја, како су је млађи звали,
није никада викала, псовала, нити је икада изговорила погрдну реч. Па ипак су
је сви слушали без поговора. Кад сам одрастао и упознао свет и људе, запитао
сам је којим је начином стекла свој неограничен ауторитет. Искуством живота, одговорила ми. А како се стиче то искуствио? Размишљањем и ћутањем. Ћутањем? Да, мој синко! Пази шта говориш! Ево, претурила сам увелико
седамдесету, а никада у животу нисам се покајала кад сам штогод оћутала. А
покајала сам се често кад сам што изрекла. За једну једину реч твоју забораве
људи стотину доброчинстава што си им учинио. Те речи греческе мудрости моје
бабе урезале су ми се дубоко у памет“ (УДС: 81).
Описујући настанак и
устројство Даљског спахилука Српске православне цркве, Миланковић оставља
хронику „из историје војвођанских Срба и о неким догађајима светске историје
који су се десили за време досељавања Срба у Даљ непосредно пре и после
Карловачког мира 1699. године“ (УДС: 53). Поред побројаних историјских
података, Милутин нам оставља и податке о просветном раду свога оца, напомињући
да
„тај
просветни рад Милана Миланковића[10]
био је сасвим у духу старих традиција трговачког сталежа Срба монархије. Тај
сталеж био је од доласка Срба онамо један од најважнијих фактора у народном
животу. Он је водио главну реч у народним пословима, а како је цео живот
народни био концентрисан у цркви, морао је узети учешћа и у црквеним питањима“
(УДС: 57).
Говорећи о црквеним
питањима, Миланковић пише о сукобу Даљаца са цркевном јерархијом, тј.
антиклерикалном расположењу које је у селу завладало када је патријарх Герман Анђелић
(„издајник-патријарх“, сматрали су Даљци) спровео реформу власништва, тј.
расподеле прихода даљског спахилука и оставио Даљце финансијски упропаштене, на
велику корист свога ближег окружења. Ни наредни патријарх, Георгије Бранковић,
који је Даљу подигао велелепну зграду Српске вероисповедне школе 1906. године,
није боље прошао: незадовољни и његовим финасијским мешетарењем, Даљци су по
сведочењу Милутина Миланковића, при светој литургији, у скоро сасвим празној
цркви, на корошу посматрали „џиновски стас свог архипастира“ и „тужно су махали
главама шапућући: Живеће тај сто година!“
(УДС: 59).
Остављајући сведочанства о
својој породици, осим о даљској страни, Миланковић приповеда и о Муачевићима,
његовој фамилији са мајчине стране. Они су у Осек „а то потврђује и њихово
презиме, доселили из Муача, како се код Срба називао мађарски град Мохач“ (УДС:
61). Пишући о њима, Милутин се најрадије, поред мајчиног лика, а чак и чешће од
њега, сећа свога поочима, свога ујака Василија. Говорећи о породчном дому Муачевића,
казује да се у њему његова „мајка васпитала поред своје браће у националном
духу и идеалима омладинског покрета и
панаславизма“. Грађанска трговачка породица полагала је много на културу
и образовање, њени најмлађи изданци били су свестрано образовани, а „Када се
Васа вратио из Чешке и донео оданде славенску химну Хеј Словени постала је она једна од главних тачака њиховог музичког
репертоара“ (УДС: 63).
Пишући даље о грађевини
свога очинског дома у Даљу на Дунаву, Миланковић црта по сећању његов тлоцрт
(„тај цртачки посао причинио ми је уживање, вероватно слично ономе што га је осетила
Вукова ћерка када је, по сећању, нацртала лик Бранков“, каже при томе) и пише
„не само историју куће, већ и понешто из историје грађевинарства војвођанских
крајева“ (УДС: 65), описујући при томе и све оне који су у његовој родној кући
живели, служили или за породицу обављали потребне послове:
„Док су
сви наши трговачки помоћници и сви кочијаши били Срби, остала наша послуга била
је сва швапска; тек по која служавка била је Мађарица. Наша кућа налазила се у
швапском крају Даља; око ње становале су саме немачке занатлије: бравар, лимар,
ковач, столар, обућар, ужар, бачвар, дунђерин и сви остали. Из те њихове
колоније регрутовале су се наше куварице и собарице. (...) И повремена послуга,
праље, пеглерке и подрумџија, били су Швабе. А Швабице су биле и наше дојкиње.
(...) У том многобројном прошараном друштву провео сам детињство. Све ово
друштво сачињавало је једну чврсту радну и економску заједницу. Они који у њој проведоше
дуг низ година, па и свој век, сматрани су за чланове те велике породице, па и
сав њихов пород, штавише и онај који није био законит. Када је једна наша
служавка, темпераментна Мађарица, заведена од једног нашег трговачког
помоћника, који ју је напустио, добила дете, моја породица прихватила га је као
унуче“ (УДС: 80, 81).
У том шареноликом свету,
подизан од оца по Русоовом моделу, али уз српске народне песме које је научио
наизуст, Милутин Миланковић је растао и сазнања скупљајући из разноликих
извора, па се тако уплашио свемоћног Бога, од кога у народној песми гине Марко
Краљевић (у народној песми Марку вила поручује: „Ти с' не бојиш на земљи
јунака; већ ћеш болан умријети Марко, ја од Бога, од старог крвника“), и који
је прве људе изганао из раја, по причи његове служавке („Швабица Розика, иако
је говорила рогобатно српски, умела је лепо да прича“; у другој прилици, као
илустрација њенога говора, када је Миланковићима преминуо коњ вранац назван
Тиндир, обавестила је укућане речима „Умрела наш Тиндир“). Раније већ од оца
информисан да Исус Христос „беше племенит један и добар човек“, и ,,страх од
свемоћног Бога“ у Милутину је разрешио његов отац Милан, коментаришући
служавкину причу, уз осмех и без имало љутње, речима „Шта слушаш ту глупу
Швабицу“ (УДС: 88).
У архиву његових успомена,
жива слика је и „путујући сарач, Шваба Лоренц, који је сваке друге треће годинe
долазио к нама“, и једном приликом, тада дечаку Милутину, израдио маестралног
дрвеног коњића, који у сећањима овог великог научника заузима посебно место,
јер „Шваба Лоренц је тим рукотвором уздигао у мојим очима своју нацију до
велике висине, а то моје поштовање очувало се у мени све до Хитлеровог доба“ (УДС:
80).
Поред сарача, још један
мајстор из редова немачког народа жив је лик у Миланковићевој меморији:
„Франц
Фикерт, звани Фетер-Франц, најбољи дунђерин у Даљу и целој његовој пространој
околини. (...) Када ти он истеше и скроји грађу, не мора се више дотеривати:
све у њој пасује на длаку. Имао је
несумњивог смисла за геометрију и њену примену. Ценећи ту његову особину, а
особито његову швапску педантерију, отац га васпита за подрумара, посвети га у
све тајне тога посла, и би задовољан својим ђаком (...) Бурад којима је
Фетер-Франц руковао била су чиста и сјајна као апотекарски судови. (...) А имао
је изванредно фини нос да распозна сваку врсту вина, оцени његов квалитет и
опази сваку његову ману. Како је био џиновске снаге, није му у његовом послу
требало никаквог помоћника, нити га је тражио. (...) Због тих свих особина
поверено му је после очеве смрти руковање подрумом. Он га је вршио врло
савесно, марљиво, испитивао садржину сваког бурета да ли је исправно. (...) Тек
кад би с вечера пошао својој кући, неосетно би се клатио, вероватно уморан од
напорног рада“ (УДС: 97, 98).
Говорећи поводом
Фетер-Франца о подрумарству, Милутин Миланковић буди у сећању записе свога
земљака, искусног подрумара Захарије
Орфелина, и каже:
„Први
услов који добар подрумар мора да испуњава је крајња чистоћа: једна заостала
мрља у бурету поквари све вино; зато Срби нису добри произвођачи, већ само
добри потрошачи вина“ (УДС: 98).
Из исте бранше, сећа се
Милутин и свога винограџије:
„на нашем
великом винограду Саду, наслеђеном од прадеде, био је наш винограџија унук
прадединог винограџије. Био је Мађар и звао се Имре. (...) Ћутљив – свака
његова реченица имала је само две речи – вредан као кртица, обрађивао је и
држао виноград у беспрекорном реду да му нико није могао наћи замерке. (...)
Једино на једном скривеном месту винограда, које смо ми деца познавали, али га
задржали у тајности, расле су неке чудне биљке. То је био дуван који је Имре
кришом ту садио да га не ухвате финанци, а брао за своју властиту употребу пре
бербе грожђа да га не поберу берачи. Винограџијска кућа у којој је Имре
становао имала је доксат са којег се видела цела даљска равница и село. Нигде
другде нисам видео сељачку кућу тако уредну и чисту“ (УДС: 97).
У овом сплету народа и
народности, Миланковић се сећа још једног специфичног лика, који је био „нова
звезда на обзорју нашега дома, која својим сјајем надасја све укућане и
послугу. То беше неки Циганин, Цига-Јова.“ Из својих дечачких дана, велики
научник памти да „Циги је било двадесетак година, црнпураст као Арапин, белих
зуба као снег – ваљда због контраста према боји лица – румених усана, коврчасте
косе“ (УДС: 106). Након што је умирио побеснелог парадног коња, Миланковићева
мати узела је у службу младог Циганина, уз противљење остатка послуге, да буде
парадош, тј. да буде породични кочијаш који води бригу о парадним коњима. По
властитој жељи и одабиру, Цига-Јова добио је ново одело, и Милутин Миланковић
га се овако сећа:
„Са
црвеним фесом на глави, црвено извезеном кошуљом, плавим јелеком и чакширама
које су улазиле у шарене чарапе, повезане кајишима нових опанака, са црвеном
марамом око појаса, коју је искамчио у дућану, изгледао је веома живописно.
Када је сео на бок каруца, затегао узде и швићнуо канџијом, коњи су полетели
као виле, правилним касом; било је уживање возити се. Сем свог урођеног и од
својих предака наслеђеног џамбаског талента, имао је и других: фини слух и
звонак баритон. Када је, после свршене бербе винограда, уз пратњу гајди, повео у
нашој авлији коло са берачима и берачицама и почео да пева своје поскочице,
наелектрисао је све играче, а када је са ћерком винограџије Имреа почео да игра
мађарски чардаш, сви су зинули од чуда“ (УДС: 107).
Сећајући се целокупне
послуге, посебно место Милутин Миланковић намењује његовој другој гувернанти,
Зорки, која је „била Српкиња, но васпитана у немачким школама“, и уз коју је,
још као дечак, почео да у потпуности савладава немачки језик. Читајући Шилера,
млади Милутин ширио је своја сазнања, а његова млада гувернанта посвећивала му
је пажњу и мимо обавезних часова и упућивала га на праве и примерене узоре и,
за оно доба, одлично изабрану лектиру: „Познавала је одлично митологију старих
Грка, њихове бајке и јуначка дела. Причала ми је о Едипу, Хераклу, Тезеју,
Аргонаутима, тројанском рату и лутањима Одисејевим“ (УДС: 110). Пронашавши
старија годишта Змај Јовиног Невена у
очевој библиотеци, које је гувернанта дала на коричење и хронолошки посложила,
млади Милутин пронашао је међу корицама десетак годишта најбољег српског
дечијег листа и оригиналне, Швабове приче, и њима продубио спознаје о античком
свету, књижевности и митологији. Поред тога, млада и образована девојка
поучавала је младе Миланковиће и основама клавира, када се десио још један имаголошки
тренутак у родитељском дому Милутиновом:
„Једнога
дана одосмо ми деца са нашом гувернантном у даљску основну школу. Ту се
одржавала некаква приредба, прослава светога Саве или нешто друго. Отпочета је
са певањем аустријске царске химне, Царевке.
Нисам је дотле никада чуо, јер се код нас у кући певала само српска, руска и
француска химна.[11]
Дивна композиција Хајднова отпевана је у складном хору, у повећем броју својих
строфа. Те строфе имају различит текст, али им је арија једна те иста. Тако сам
је могао запамтити. А допадала ми се изванредно, боље но све остале химне.
Зажелео сам да је у глави утврдим и зато сам, чим се вратисмо кући, сео за
клавир и, куцкајући прстом по његовим диркама, покушавао сам да је репродукујем.
Изгледа да сам у томе напослетку ипак успео, јер када наиђе моја мајка, застаде
и саслуша што сам одсвирао, онда љутито затвори клавир и рече: Да те нисам више чула да свираш ту швапску
химну!“ (УДС: 115).
Епизода са клавиром, и надградња Милутиновог музичког
образовања, интервенцијом најближе родбине, ту је добила родољубивији наставак:
„Почео
сам да свирам на тамбури коју ми је купио ујка Васа и плаћао нарочитог учитеља
за ту вештину, нашег и у целој околини познатог даљског свирца Мојсилова
Коларића. Почео сам да састављам разне песмице. Једна од њих почињала је овако:
Свирај, Моша, три ти бога твога!/ ти не
жали буђелара мога!/ ево банка, а ево ти пића/ свирај, певај славна Милетића!
Бећарска и патриотска - десетерац и слик! Шта ћеш више! Сви су ме, заиста,
сматрали за врло паметна, а ја у то нисам ни најмање сумњао“ (УДС: 116).
Период даљег образовања
младога Миланковића одвео је на пут старословенског језика, црквеног пјенија и
веронауке, које је морао положити да би се уписао у тадашњу средњу школу. Како
је његова гувернанта била образована у немачким школама, деци Миланковића те
предмете је предавао учитељ даљске основне школе, који је љубопитивог Милутина,
на питање да ли је све то што га вера учи баш истина, посаветовао: „ово што сада
учиш код мене, мораш да знаш да би положио испит и прешао у средњу школу, а да
ли је све то тако, то ћеш увидети сам кад одрастеш“. Гувернанта је била става
да
„сваки изображен човек мора да учи религију
старих Грка, иако је она напуштена од њихових садашњих потомака. Без знања те
митологије не бисмо могли разумети дела грчког песништва и ликовне уметности. А
свако ко жели да упозна таква дела хришћанских песника и уметника мора, па био
он Муслиман, Јеврејин или макар ко, знати у прсте Свето писмо, јер је његов
садржај овековечен најславнијим делима песништва и ликовне уметности. Зато га
мораш и ти сада научити, а кад одрастеш, научићеш његов потпуни смисао“ (УДС:
117).
Знатижељном дечаку овакви
ставови о синкретизму светских религија нису били најјаснији, а период чекања
који му је одређен да би до праве спознаје дошао, решио је да прекрати
спознавањем истине на самом њеном извору:
„Нисам
имамо стрпљења да толико дуго чекам и зато се обратих руководиоцу наше
трговачке радње, Паји, који је у нашој кући уживао углед паметног и поштеног
човека. (...) И Паја изађе са истином на среду: Брадати Бог, то је само фигура за непросвећени свет. Такав бог не
постоји. Бог је – природа. Размисли
зрело, заврши он своју исповест, па
ћеш увидети да је тако. Али, тако ти душе, не казуј никоме што си од мене чуо“
(УДС: 118).
Након дужег разматрања свих аргумената, будући научник
светскога гласа сложио се са даљским трговцем, и завршио „своје расуђивање
узвиком: Природа! Мали пантеиста не
постави питање: А шта је природа? То
не чине обично ни велики, па зато није чудо што сам својим одговором био толико
задовољан да о тој ствари нисам више ни размишљао“ (УДС: 119).
Након успешно положених
испита на крају основног школовања, Милутин Миланковић напушта по први пут
родитељски дом и одлази у Осек, да би у дому мајчине породице Муачевића
наставио своје образовање у осечкој Реалној гимназији. У новој средини,
провешће Миланковић наредних седам година и током свог тог времена, осећаће се
и у граду једнако пријатно као и у родитељском дому и родном селу. Томе су пре
свега допринели његови многобројни рођаци код којих се настанио, али и леп
успех у школи и пријатељство са новим и другачијим светом:
„Осечани,
чудна но добродушна мешавина разних раса, језика и вера, живели су својим устаљеним
маловарошким животом, без икаквих политичких и социјалних трзавица. Не сећам се
да их је за време мога боравку у њиховј средини какав догађај избацио из њихове
мирноће, сем ако то није био долазак бана Куена Хедерварија, бискупа
Штросмајера, којега циркуса или пољопривредна изложба.“
У добу када је Миланковић
био осечки ђак, град је имао изразито немачки карактер:
„Знатнија
трговина и занати били су у рукама Немаца. И све његове стамбене зграде, врло
удобно саграђене и раскошно опремљене, показивале су своје немачко порекло. А и
духовна култура вароши носила је немачко обележје: у Осеку су онда излазила
само два дневна листа, и то оба на немачком језику: Die Drau, Драва и Slavonische
Presse, Славонска
штампа“;
док у сведочанству о Осечким Србима, аутор наводи:
„Ту су се
после Харшањске битке населили многи Срби и онде сазидали своју цркву 1719.
године; она коју сам ја затекао сазидана је 1743. У осамнаестом и првој
половини деветнаестог века била је српска колонија у осечком Доњем граду броја
и напредна, али у моје доба налазила се у наглом опадању“ (УДС: 123).
У дому Муачевића, Миланковић
оставља лепо сведочанство о имаголошки интересантој особи, својој ујни Ирени:
„Родом из
угледне загребачке породице Гавела, одрасла је и лепо се васпитала у тој вароши
која је својим културним захтевима далеко надмашивала наш паланачки Осек.
Гавеле су грчког порекла, али се старије генерације у Загребу посрбише, а
касније похрватише. Особине њихове старе расе дошле су код ујне Ирене до
сличног изражаја као и код моје баба-Антинце. И Ирена је била врло разборита,
но веселе природе, добра срца, здравих живаца и правична суда. Ми смо је волели
као да нам је мајка, а она није правила никаве разлике између нас и своје деце.
Зато смо и са њеном децом живели као са рођеном браћом у најискренијој љубави и
слози. Ни Ирена није, као ни баба-Антинца, никада викала ни псовала, а ипак смо
је сви слушали радо и без устезања. Она се са нама, са сваким од нас према
његовом узрасту, другарски забављала, а ми јој поверавали све своје тајне“ (УДС:
125).
У школским клупама, млади
Даљац затиче
„шарено друштво, већина осечке Швабе и
горњоградски Јевреји, који су онда почели да насељавају Горњи град и узимају
тамошњу трговину у своје руке, нешто Хрвата и три Србина. (...) Јевреји су ми импонирали
својом бистрином, знањем немачког језика и својим безобразлуком, Швабе својом
вредношћу и уредношћу, а сви одреда својим физичким особинама, јер сам ја био
најмањи и најслабији од свих“ (УДС: 129).
Први сусрет са уџбеницима
донео је такође до тад непознату ситуацију:
„Када
седох да учим своју прву лекцију, била је из географије, нађох у уџбенику,
ропски преведом са немачког на рђав хрватски језик, много непознатих речи, које
сам, ипак, некако разумео из осталог текста. Сметао ми је и хрватски правопис
који је у оно доба био иекавски, а у мојој породоци говорило се српским
екавским књижевним језиком“ (УДС: 127).
Напредујући брзо у учењу,
Милутин Миланковић имао је времена и да се опробава у аматерском драмском
писању: писао је, по узору на Јована Суботића, драму Бој на Косову, коју је са млађом родбином поставио на импровизовану
сцену у родитељском дому приликом првог школског распуста. Такав надарен
стваралац, убрзо се изборио и са хрватским језиком, о чему је оставио и ову
белешку:
„У то
доба десио се у школи велики догађај: први школски састав из хрватског језика.
Требало је да својим речима препричамо једну причу како се нека мува удавила у
млеку. Идућег часа после тог узбудљивог догађаја саопшти нам наш професор да је
једино мали Миланковић лепо и без и једне грешке израдио тај књижевни састав.
Дан данас ме не чуди што је драмски списатељ, какав сам у оно доба био, могао
живо да опише једно такво драматично збитије, али ме чуди како сам се брзо
снашао у хрватском језику и већ онда знао да се каже муха, а не мува, утопила,
а не удавила, у млиеку, а не у млеку“ (УДС: 128).
Будући свестки познати
научник без већих проблема се изборио за место најбољег ученика у разреду, са
лакоћом је савладавао школско градиво, па је оставио занимљивије белешке о
породичном животу у Осеку, него о самом школовању. Једна од таквих ситуација,
као преписана из дела Лазе Лазаревића, догодила се када се млади Милутин
распитао се код своје мајке због чега се у породици не гледа благонаклоно на
његовог рођака, брате његове ујне Андрију:
„Док је
покојни пуковник Радовановић живео у Бечу, учио му је син технику. Као млад
студент, ветропир, заљуби се у једну Швабицу и хтеде да се ожени њоме, али се
отац томе успротиви. А што?, упадох
јој у реч. Мајка ме само прострели погледом и рече: Швабицом! Ја умукнух, а она ми исприча како Андрија није послушао
оца, већ се оженио, отац му пресвиснуо од бола, а мајка га се одрекла. Исто ћу и ја урадити, заврши своју
причу, ако починиш такво страшно дело.
Запамти то!“ (УДС: 135).
Ипак, ову верзију приче
раскринкао је накнадно Милутин као неистину, јер је сазнао и испричао шта се
заиста збило: млади Андрија се као студент забављао са младом и лепом Бечлијком,
која је остала у другом стању. Његов отац, отишавши да извиди ко је и из какве
је породице његова будућа снаха, отишао је у кућу њенога оца, писмоноше, „и
онде затече целу породицу са својим сином како, без тањира, једу из једне
чиније. То је оно што је за царског пуковника било неприхватљивије од немачке
народности невестине“ (УДС: 135).
Наредног школског распуста,
који је проводио у родитељском дому у Даљу, млади Милутин и остала деца
Миланковића добили су нову гувернанту, Бечлијку Фанику, ћерку пензионисаног
аустријског официра. „Присуство Фанике, која није знала ни речи српски,
одвезало је мој језик и раширило видокруг“, закључује научник, помињући како је
млада Бечлијка од оца из престонице добијала бечку штампу, „бечки дневни лист Екстраблат, омиљен код бечких
фијакериста“, из кога се Милутин, јер је лист био „илустрован цртежима који су
драматичном снагом предочавали сваки занимљивији дневни догађај“, „вежбао у
немачком језику и обавештавао о светским догађајима“.
У наредном добу, Миланковић
се, након епизоде са клавиром и тамбуром, поново вратио музици, као њен страстан
обожавалац и, „поред свег свог националног осећања, увидео да су мађарски
чардаши и лирске песме живље и лепше од наших кола, поскочица и песама“ (УДС:
150), али се на путу његовог даљег развоја појавила и особа која је својим
саветима пресудно утицала да он одабере професију научнику за будућу каријеру:
„У реалци
се у међувремену појавила нова звезда, један млади, тек двадесетосмогодишњи
наставник, доктор филозофије, математичар. Звао се Владимир Варићак, био је
Србин, син аустријског официра. Леп човек, а стидљив као девојка, допао се свим
осечким Српкињама, удавачама, али се он ожени Хрватицом, али изроди са њом
четири кршна православца. (...) Био сам му најбољи ђак што се самном највише
бавио и волео ме, а то, ваљда, и због тога што смо обојица били исте крви и
истога рода“ (УДС: 152, 153).
У даљем образовању, у петом
разреду осечке Реалке, Милутин Миланковић почео је да учи и француски језик:
„већ пре
тога, а особито кад сам се упознао са француском револуцијом и славом Наполеонових
армија, имао сам врло високо мишљење о тој великој нацији и завидео сваком ко
је владао њеним језиком, а таквих особа било је међу Осечанима, који су скоро
сви говорили немачки, мање од прстију на руци човека“ (УДС: 154),
а након њега и италијански:
„од
четири неуредно посећивана семестра италијанска језика задржао (сам) понешто у
глави, а научио да правилно читам и акцентирам, знао по гдекоји помоћни глагол
и још нешто граматике. То мало знања чинило ми је велике услуге кад сам путовао
кроз Италију: знао сам да бројим, рачунам, ценкам се и разазнајем у јеловнику,
а то је за сваког путника најважније“ (УДС: 155).
Као гимназијалац, Миланковић
је предузео и прво веће путовање, када је са разредним колегама, вођен од
стране професора географије, посетио Фрушку гору и тадашњу Србију. „Осећао сам
се као да се из туђине враћам у прадедовски дом“, записао је велики научник о том
свом првом путовању. Посетио је тада млађани Миланковић Нови Сад, „ту нашу
Атину“, „духовни центар Војводине“, Карловце, „Српски Сион“, тада још
„неугледну варош“ Београд, којој је прорицао „велику и славну будућност“ и
Ђердапску клисуру, „тај највеличанственији речни предео Европе“. Након тога,
дошле су и прве љубави, полагање матурског испита, па и поновни сусрет са
Београдом, кога је опет посетио као свршени матурант, у коме је у пролазу видео
Јована Јовановића Змаја и Стевана Сремца, а затим посетио Шумадију, „колевку и
поприште другог српског устанка“, коју је премерио размерама свога завичаја, и
оставио једно од најлепших сведочанстава оновременог Србина пречанина о
прекодунавским српским крајевима :
„Како ми
се мала и скромна учинила та колевка! Милошев конак у Црнући, тешњи но кућа
нашег винограџије у Даљу, а историјска таковска црква сићушнија и скромнија од
црквице у једној долини Даљске планине која се због извора који се ту налази
зове Водицом. Па и сама црква манастира Жиче, столица првог српског
архиепископа, далеко мања од даљске цркве, изненади ме својом спољашњошћу. Исто
тако и црква Лазарица у Крушевцу. Али када стигох под Таковски грм, онда велико
разгранато стабло, где је пре осамдесетак година развијена застава другога
устанка, кад се нађох на оном, дрвеним балваном означеном, месту брда Љубића
где је погинуо Танаско Рајић, осетих да се велике идеје могу родити и у уским
срединама и да величина и сјај колевке не одређује судбину новорођенчета. Почех
да верујем и да се надам да ће Србија ослободити и ујединити цео српски народ,
и у томе се нисам преварио“ (УДС: 176).
Завршивши гимназијско
образовање, Милутин Миланковић упутио се на студије технике, у Беч. Премеришши
са главног торња Стефанове цркве по свом доласку у царствујушчу Вијену све њене лепоте лентом времена српске историје
(„Зидање Стефанове цркве почело (је) у доба када је Србијом владао Урош, отац
краља Милутина“; зидање главног торња: „почетак је пао у доба Уроша Нејаког,
Душанова сина, а завршетак у доба деспота Ђурђа Бранковића“), новопечени бечки
студент закључио је:
„Обухватих
својим погледом све оно што се у Бечу сазидало у току минулих пет векова и
разумедох да сам из своје патријархалне примитивне средине дошао у други један
свет“ (УДС: 207); „Беч је био вековима духовни и уметнички центар Средње
Европе. У његовим библиотекама прикупљана су духовна блага целог света, у
његовим музејима уметничка дела свих народа. А у погледу музике не беше му равна
на свету. Ту су живела и умрла три највећа композитора свих времена: Хајдн,
Моцарт, Бетовен. Беч, главни град заједнице тринаест народа, није имао
једностраног националног обележја, већ је, у духовном погледу, имао
космополитски карактер. Ту су живели и уздигли се до висине Доситеј, Вук и
Бранко, а Миклошић, Јагић и Решетар били су професори Бечког универзитета.
Ниједан од њих није се отуђио од свог народа, већ га је подизао и богатио
духовним благом те светске ризнице“ (УДС: 223).
У друштву српских студената,
у кафанама и ђачким удружењима српског, јужнословенског и свесловенског
карактера убрзо се млади Даљац осетио као код своје куће и „постао прави
Бечлија“. „Срби, студенти великих европских вароши, живели су свугде засебним
животом, у нераздвојној заједници, имали своје засебне гостионице и кафане у
којима су проводили дане и ноћи“, и међу
њима се и Милутин снашао, али је редовно походио и оперу („У то шарено друштво
у којем су међу студентима преовлађивали Италијани, међу конзерватористима
сопрани, а међу осталима Јевреји, ушао сам и ја и делио са њима све тегобе и
уживања“), музеје, Шенбрун, Пратер и своја знања ширио далеко ван оних која је
могао да получи само на Универзитету.
Постајући прави грађанин
света, могао је млади геније у настанку да примети и насмеје се и извесним
имаголошким егземпларима, какви су били свуда око њега. На пример, поред врсних
стручњака, предавања на Универзитету држали су и професори попут једнога који
би реч паралел изговарао паларел и „о енглеским клозетима говорио
увек са пуно поштовања“, док је управо о нацији која је изумела проточни водокотлић,
Миланковић оставио једно лично сведочење из бечког Уметничко-историјског
музеја, тачније испред једног од Рафаелових ремек-дела изложених у њему:
„Једна
Енглескиња погледала је ту слику са очитим омаловажавањем и већ је хтела да
пође даље, но када виде у Бедекеру што га је носила са собом да је у тој књизи
та слика обележена са две звездице, она се прописно одушеви и очарано искези на
Рафаелову Мадону“ (УДС: 224).
Миланковић је у Бечу неговао
свој укус на свим пољима, па се већ као студент определио, у огромној понуди
оновремене европске штампе, и за новине чији ће бити претплатник и по одласку
из Беча, до последњег њиховог одштампаног броја:
„Између
свих тих новина заузима је прво место бечки лист Neue Freie Presse, Нова слободна штампа (...), основан 1864. године
у демократском духу, убрзо се уздигао не само до првог бечког дневног листа већ
стекао и светски глас. У моје време био му је главни редактор Мориц Бенедикт, а
и иначе се налазио у јеврејским рукама. Но баш то му је давало интернационални
положај, јер је око себе окупио све публиците и литерате тог космополитског
народа“ (УДС: 229).
У окружењу немачког језика,
кога је са лакоћом до савршенства савладао, Миланковић се накнадно и поново
посветио и учењу француског, те походио и летњу школу језика на женевском
Универзитету.
,,Велики
народи тешко уче стране језике, вероватно због тога што немају ту потребу, а
чланови малих народа морају да их науче, па се, ваљда, из те потребе код њих и
развила способност за то, а поготово код народа хабсбуршке монархије, тог
вавилонског торња разних језика“,
приметио је тада, а француски савладао да је у Бечу
читао
„свакодневно
и париске листове. То сам с почетка чинио само због вежбе француског језика, но
временом ме заинтересоваше прилике и догађаји у француској републици толико да
сам читао и посланичке говоре у француском парламенту. Сматрао сам се, у неку
руку, чланом те велике нације“.
Због тога је у Бечу узимао часове конверзације код
једне француске „високородне госпође“, са којом су часови језика постали
„љубавни роман“, од кога је „измршавио и пребледео“, те се, на мајчин савет,
опростио од госпође Адријене и часове француског заменио приљежнијим радом на
факултету, где се већ истицао као без премца најбољи студент многих предмета, и
предводник југословенске секције
студената, коју је професоре Долежал, Чех који је службовао раније у Сарајеву и
„говорио одлично српски“ издизао изнад осталих, говорећи: „Знам ја своје
Југословене (...), умеју да пију, али и да раде кад осете за вратом какву
жилаву руку“ (УДС: 244).
Након романа са Францускињом, у живот младог научника ушла је „Чехиња,
рођена у Бечу“. На њено питање ко је и одакле је, „одговорих да сам Србин. Ми, Чеси, рече она, врло волимо ваш народ“, но љубав се, иако је потрајала, није пуним
жаром распламсала, „јер у мени је бујала јужњачка крв, а у њој хладнија крв
северних Словена“ (УДС: 265), а и превелики издаци младог галантома и каваљера
и мајчин стари завет имали су у томе улоге: „Мајка ми се побоја да се не оженим
каквом Бечликом и да ми се не деси оно што и чика-Андрији. Но умирих је и
заклех се да сам све раскрстио“.
Већ навикнут на живот бечког
студента из круга имућне омладине, Милутин Миланковић морао је да прекине лепе
дане у престоници, и својој домовини по рођењу одслужи дуг војном службом.
„Црни дани по мене дембелана“, жалио се Милутин, и описивао почетак војне обуке
„стењао сам и најпогрднијим речима, што сам их у обилатој мери научио од
каплара, псовао Фрању Јосифа и сву царску породицу“. Ипак, „у тадашњој
аустро-угарској војсци одвајао је дубок јаз момчадију од официра сматраних за
аристокрацију. Тај недемократски принцип био је један од узрока пораза
аустријске војске у Првом светском рату“, али и срећна околност по Миланковића,
који је преко познаства свога ујка-Васе успео да дане у касарни замени
похађањем школе за резервне административне официре у Пешти, у којој, сећа се
научник,
„Било нас
је двадесет и један, осамнаест Мађара и три Хрвата, међу којима и ја, тачно у
сразмери мађарских и хрватских пешадијских пукова домобранства. (...) Нас
тројица имали смо засебне професоре, два капетана, Хрвата Мојсијеве вере, са
којима смо живели у присном пријатељству. (..) Живели смо као бубрези у лоју“ (УДС:
276).
Након завршетка војне
обавезе, Миланковић је привео крају и школовање, те је „први од свих Срба,
постао доктор техничких наука“, и затим лако добио намештење у служби, у
инжењерској пракси, у Техничком бироу барона Питела, где су му колеге били:
„инжењер
Ерих Милер, вредни и честити ердељски Немац, (...) инжењер Пфлечингер, родом из
Семериншког краја, (...) инжењер Лихтенштајн, добар статичар, но, као Јеврејин,
пун комерцијалних способности, (...) Карло Терцаги, пореклом из италијанског
краја Тирола“ (УДС: 331).
Обављајући послове свуда по
Хабсбуршкој монархији, Миланковић је једном приликом био и руководилац тима
који је обављао посао изградње савремене канализације у српској престоници, у
којој му је, након завршетка процеса јавне набавке, на отменом банкету отворено
речено: „Морате знати да се овде, на Балкану, велики послови не свршавају без
бакшиша“. Изненађен овим јавним позивом на давање мита и корупцију, Миланковић
описује наставак вечери речима: „Наш банкет који је почео шеријем и рибом са
мајонезом, заврши се изјутра у једној прчварници ражњићима и ћевапчићима“, а
цео процес, у које није жело нити да подмићује, нити да новац издвојен за те
сврхе подели са банкарима, окончао се закључком бечког Милутиновог колеге: „Има
и моралних капитала, а ви ћете постати богаташ у тој валути. И нећете се
кајати“ (УДС: 343).
Након још једне љубавне
епизоде, и поновног мајчиног заклињања („Мајчино још једно писмо донесе ми још
једну бригу. Писала ми: Чујем да се
намераваш оженити једном Бечликом. Преклињем те да то не чиниш! Отуђиће те од
породице, родбине и рода“), Миланковић поче озбиљније да размишља о крају
своје инжењерске праксе, поготово јер му његов професор даде уверење да се на
Техници отвара катедра за армирани бетон, те да је управо наш научник први
кандидат за положај професора. Изненађени Миланковић одреагова реченицом: „Али,
господине дворски саветниче, ја сам Србин!“, на шта му стари професор даде
одговор:
„Не мари
ништа! Ви сте држављанин наше монархије, равноправан сваком другом. А при
избору професора долазе у обзир само научничке квалификације, а ви их имате у
пуној мери. Уза то сте и ђак наше школе. Уосталом, знате и сами да су наше
колеге Чубер и Долежал пунокрвни Чеси па им то није сметало да буду понос ове
наше школе“,
који је у својој искрености и наивности био дирљив,
јер је Милутин Миланковић, Србин рођен, школован и одрастао у Аустроугарској,
већ онда знао како заиста стоје ствари при одабиру ненемачког кадра за високе
функције у царевини:
„Тако је
мислио и расуђивао мој добри професор који ме је, заиста, искрено волео. Но
није узимао у обзир да су се Чубер и Долежал на својим положајима германизирали
толико да нису никада јавно говорили својим матерњим језиком, а ја то не бих
могао учинити и одрећи се своје нације, иако сам познавао и све њене мане“ (УДС:
378).
Све притешњенији положајем у
којем му је напредак готово налагао и растанак од јавне манифестације српства,
што је било нешто са чиме се, као Србин пречанин, никако није могао помирити,
Милутин Миланковић почео је политичке трзавице краја belle
epogue осећати и у
властитом окружењу:
„У
новинама – то је била Нова слободна преса
– привуче ми пажњу један чланак доктора Фридјунга. То је била јавна оптужба
којом је писац обеђивао Владу Србије да подрива својом великосрпском
пропагандом јужне покрајине аустро-угарске монархије, а и да чланови
српско-хрватске коалиције стоје у служби те пропаганде. Тада ми је било јасно
да се, поред напада на Србију, спрема хајка и на Србе у монархији, а нарочито
на њихове политичке вође. (...) Тада сам потпуно јасно осетио да се налазим у
непријатељској земљи. И тај осећај није ме више остављао“ (УДС: 398).
Добивши тада позив да буде
професор Универзитета у Београду, Милутин Миланковић нађе се пред дилемом: „Да
ли је моја дужност да живим, радим и умрем у свом рођеном народу, који ми ево
нуди оно што може да ми пружи?“ (УДС: 400). Оставивши висок положај и могућност
напретка, те неупоредиво бољи финасијски салдо који је рад у Бечу нудио, велики
научник решава се да, након тридесет година живота и рада у родној
Аустроугарској, напусти ту земљу и пође заувек у отаџбину. У Београду, који је
био онда још увек „мала и неугледна варош“, не желећи ни да га пореди са
велепним Бечом, Миланковић ,,осети да из отмене, но остареле вароши, долази у
неугледну, али младалачку“, те се и сам подмлади, би одлично примљен и прихваћен
и започе нови живот.
Најмлађи професор
Универзитета уселио се у собу у кући Фердинанда Бојмела, у Балканској улици. У
стану код аустријског Немца, ожењеног Чехињом, која је била „одлична домаћица и
кувала на европски начин“, Миланковић се лепо сместио и са лакоћом почео да
извршава своје нове, професорске обавезе. Близина родног Даља, учини и то да је
увек радо и често одлазио у родитељски дом, осећајући се поново и његовим
интегралним делом: „Кад год бих пошао у Даљ, рекао бих Идем кући“ (УДС: 416). Решен да предузме и последњи корак, и пређе
из аустријског у српско држављанство, Милутин упита за савет мајку, која му из
срца одговори:
„Шта имаш
да се предомишљаш! Годинама сам стрепила да се у Бечу не ожениш каквом
Швабичендом, и не отуђиш се од свога рода, а сада ми та брига паде са душе.
Видим те весела, задовољна својим позивом, здрава као кремен, како никада ниси
изгледао. Увек си желео да будеш професор а то си, ево, постао, и то у своме
народу, а не у туђини. Још само да се ожениш, оснујеш своју породицу, па си
постигао све што ти живот може да даде“ (УДС: 422).
Када је административна
папирологија била завршена, Миланковић је и формално постао државаљанин
Краљевине Србије. Тај чин описао је у својим мемоарима овако:
„Неко
време после тога добих позив да дођем у суд београдске Општине да онде положим
заклетву поданичке верности. Ту се нађох са нашим старим сликаром Марком
Муратом, који је онде дошао због исте ствари. Он беше католик, но за то га нико
није питао, нити нам је сметало да пред београдским протом обојица положимо три
прста на православно јеванђеље и положимо своју заклетву. По међусобном
договору машисмо се у џепове и стрпасмо проти у руку по сребрњак од пет динара.
Зазвечаше весело кад их прота баци у свој дубоки џеп“ (УДС: 424).
Као нови српски војник
обавезник, и Милутим Миланковић, када „дође време да се петовековна нада
оствари“, ступи у војну службу у Балканским ратовима. Ослобађајући Стару Србију
и Маћедонију, српска војска гонила је вековног окупатора ка својим старим историјским границама, а
Миланковић бележи како је уз пут, видео два слична, а тако различита призора:
„Затекосмо
с десне стране пута леш једног нашег војника. Скрштених руку и затворених
очију, спава вечни сан. После четврт сата хода наилазимо с леве стране друма на
леш једног турског војника. Колико нам је онај српски војник изгледао благ и
спокојан, толико је овај Турчин страшан. Гледа нас отвореним очима, а обе руке
подигао је као да нам прети. Срце ми се леди“ (УДС: 445)
Ову имаголошку слику хероја палог у одбрани своје
отаџбине и дрског непријатеља, развејава Милутинов сапутник, познати историчар
Станоје Станојевић: „Знаш ли зашто ти турски лешеви изгледају тако страшни?
Наишао на њих који пљачкаш, војник или сељак, дигао им руке увис, па им
испразни џепове“ (УДС: 445).
Милутин Миланковић такође бележи и Станојевићеве речи
о томе како је наше војнике пред Прилепом у победу предводио лично Марко
Краљевић:
„Не он,
који је као историјска личност био безначајан, већ онај наш слепи гуслар који
га је опевао! Тај песник наших народних песама Урош и Мрњавчевићи, Краљевић
Марко и Муса Кесеџија, Смрт Краљевића
Марка, које недостижно надмашују скоро све остале, створио је својим
генијем од историјског Марка величанствену херојску фигуру и њоме, ево, после
векова, повео нашу војску преко стрмих литица до врхунца епопеје коју
преживљавамо!“ (УДС: 451)
Још један имаголошки моменат бележи Миланковић, који
би се и век касније највероватније на било којем другом бојишту поновио до у
детаљ:
„Скоро из
дана у дан, полазили су санитетски возови, пуни рањеника, за Београд. Ту
прилику улучи један наш млади политичар и каснији министар да се, када је из
Београда дошао у Скопље, одевен у официрско одело, и онде се прошетао, врати
таквим возом кући. Но командир воза не даде му да уђе. Ја сам народни посланик!, рече командиру. Но овај му одговори: Ови које возим, то су народни посалници, а
не ти у твојој испегланој униформи. Опсова гадно и залупи му под носом
врата вагона“ (УДС: 452).
Поред ових сцена, Миланковић се присећа и легендарног
Бранислава Нушића, који је у Скопљу у униформи сашивеној по личној жељи
импресионирао француског новинара, кога је успео вешто и да слаже да је
постављен за адмирала српске јадранске флоте, о чему је наивни Француз пожурио
да извести и уредништво свога листа у Паризу.
О наредном, Другом
балканском рату, Милутин Миланковић оставља записе у којима се сећа свог
нераздвојног друга из студентских дана, Бугарина Николе Жупунова, и њихових
суза и чуђења када га је 1913. сачекао на београдској железничкој станици: „Шта
је ово? По нашим границама купе се наше војске једна против друге. Зар после
наших заједничких победа над Турском да ступимо у братоубилачки рат?“. У рату
који је уследио, Миланковић се распитивао код пријатеља у војној служби о
потенцијалном развоју догађаја на терену, и добио је овакав одговор и
имаголошки портрет из 1913. године :
„Бугарски
војник је чвршћи, здепастији, од нашег. Зверски храбар, дивљак према нашем,
питомом. Али наш војник је интелигентнији, бори се самостално, из властите
иницијативе, јуриша, као добар коњ-тркач, без корбача. Зато, ето, можемо са
спокојством дочекати развитак догађаја“ (УДС: 461).
Сва сведочења из рата били
су Миланковићу драгоцен материјала, који је умео вешто да искористи:
„Победе
наше војске нађоше снажна одјека међу Србима аустро-угарске монархије. (...) У
Даљу и Осеку затекох сву своју родбину у истом одушевљењу. (...) Говорило се
само о нашим победама, ја сам причао, а остали ме слушали. (...) Био сам у
стању да о томе напишем дебелу књигу, али је не бих могао објавити, јер језик
којим се служише наши војници не беше књижевни, већ пун непристојних псовки
којима су наши ратници посведочавали своје борбено расположење. Но тај
некњижевни језик смео сам употребити у својим причањима и њима одушевити све
своје слушаоце“ (УДС: 463).
По завршетку Балканских
ратова, Милутин Миланковић испунио је напокон мајчину жељу, и оженио се
Христином Тинком Топузовић, Српкињом, о чијој породици када говори, оставља и
овакву имаголошку ауто-слику:
„Традиције
породица Србије не иду тако далеко као код нас Војвођана. Ту ћете ретко наћи
кога који би знао како му се звао прадеда, где и када је живео и шта је био. То
вреди и за саме владајуће династије Србије: не зна се тачно ко је био деда
Карађорђа, а ни деда Милоша Обреновића“ (УДС: 470).
Милутинова супруга, већ по
речима њене проводаџике Олге, супруге Станоја Станојевића и сестре Александра
Белића, била је
„партија
за вас да боље нећете наћи на Земљиној кугли, јер, по своме западњачком
образовању, ближа вам је од свох осталих београдских удавача. Говори савршено
француски и немачки, свира одлично клавир, а школовала је и свој дивни глас и
пева заносно; лепа је и имућна“ (УДС: 471).
По обављеном веначању, првих
дана лета 1914, брачни пар Миланковић пожури у Даљ, у коме их затече и почетак
Светскога рата. Када је српска војска одбацила непријатеља преко Саве и ушла у
Срем, Милутин Миланковић је, као српски држављанин, из родне куће у Даљу
интерниран у осечки затвор. До саме затворске собе, отпратио га је жандар који
му је, на путу, дискретно поставио питање:
„Бога вам! Како ће се све ово завршити?
Погледах га и разумедох: био је мој сународник. Насмеших се и рекох: Свршиће се као што треба! Лице му се
развредри: И ја тако мислим. Мајку им
шокачку! (УДС: 482).
Из Осека, Миланковић је
пребачен у Карловац и напослетку у логор у Нежидеру. Ујка-Васа успео је да
издејствује да Милутин буде интерниран у Будимпшету, а при напуштању логора,
Миланковић бележи и ову сцену са стражом на логорској капији:
„Мало
даље седело је двадесетак наших чувара да у благој месечини проведу Бадње вече.
Све су то били старији људи, обвезници трећег позива, домороци Бургенланда,
који су између себе говорили немачки. Учтиво ме поздравише, а ја им приступих
да се са њима опростим. Пожелех им срећне празнике, а када на завршетку
изговорих речи јеванђеља И на земљи мир –
међу људима благоволеније!, стиснуше ми руку, потапшаше по рамену и умало
ме не загрлише. Још када сам седео у колима и кренуо својим путем, махаху ми
рукама толико срдачно као да сам им брат, а не непријатељ“ (УДС: 493).
У Будимпешти је Миланковић
провео рат, са забраном напуштања града, али уз дозволу рада у бројним
пештанским библиотекама и културним установама, и уз новчану помоћ ујка-Васину.
Тамо је чуо и за мајчину смрт (о Аранђеловдану 1915. у Даљу), али и добиио
сина, јер је његова супруга боравила са њиме и родила дечака Василија у
мађарској престоници. Тамо су Миланковићи дочекали и тренутак када „као бујица
која се не да зауставити, разли се савезничка војска и преко осталих граница
Србије, ослобађајући цео наш троимени народ вековног ропства“, али и вратили се
истим бродом којим су у Даљ кренули у Београд, који је „изгледао величанствен у
својим херојски задобијеним ранама“. Када се живот вратио у нормалу, вратили су
се и Миланковићи у Даљ и својеручним радом спасли пет година необилажени
родитељски дом од пропадања. У некада велелепној башти поред куће, Миланковић
затиче и песнички описује овај хортикултурално-имаголошки призор:
„Отмене
руже, неговане, а зими незаштићаване од мраза, и друго из иностранства увезено
цвеће, подлегло је домаћем живљу који се на свом дедовском тлу могао одржати и
развијати без туђе помоћи. Та нова генерација носила је, место бивших страних
имена: хортензија, тубероза, лафранса, маршалнила, чиста српска имена лепе
Кате, лепог човека и смрдљевка“ (УДС: 525).
У даљском дому и најмлађи
Миланковић, Васко, „окупио је неколико мангупчића из комшилука, играо се и
јурцао са њима по башти, авлији, шупама и таванима и обогатио свој матерњи
језик простачким речима“, а професор Павле Поповић, Милутинов пријатељ и гост,
ретким и неким до тада за историју наше књижевности заувек изгубљеним књигама
из породичне библиотеке Миланковића обогатио је семинарску библиотеку Одсека за
књижевност београдске филологије.
У међуратном Београду,
српска грађанска класа започела је да се формира, друштво је хрлило
незаустављиво напред, а велики замајац дали су му и несрећни руски емигранти,
који су бежећи од терора Совјета населили и Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца:
„сви они
који дођоше у нашу земљу нађоше ту гостољубива пријема и уточишта. Године 1925.
било је на београдском Универзитету њих тридесет који ту добише намештења, прво
као контрактуални, а затим као стални професори, са свим правима које смо и ми
уживали. Њихова сарадња, особито онда када научише наш језик – што је млађима
било лако, а старима тешко – била нам је драгоцена и омогућила беспрекидан
развитак универзитетске наставе“ (УДС: 535).
После рата, Миланковић је
путовао, између осталих, и у Стамбол, ради познате реформе календара, те у Беч,
где су га стари пријатељи дочекали срдачно као да рата није ни било, као и у
Киб, Салцбург, Грац, Берлин, Луцерн, Женеву, Атину, Брно и Праг, све до 1939,
када се „предосећало да је Други светски рат неизбежан“.
2. априла
1941, Милутина Миланковића је у штампарију, да види одштампане последње
странцие свога капиталног дела, Канона
одсунчавања, повео доброћудни Рус Казамаров, који повика при том „поноситим
гласом Атшампан паследњи табак!“. Након тога, научник београдску варош затече
„ускомешану
и наелектрисану. Једна дуга поворка младића и девојака, међу којима видех и
своје студете, пресече ми пут. Била је у одушевљеном расположењу и викала из
свег гласа Боље рат, него пакт!
Помислих у себи: Чудан је овај наш народ!
Ево га, већ по други пут, видим како се радује рату као да ће у сватове!“ (УДС:
709).
Четири дана касније, луфтвафе
ће изручити свој товар смрти на југословенску престоницу. Тада ,,Отпоче дуга и
тешка непријатељска окупација земље и остави дубока трага у успомени свих који
је препатише“ (УДС: 712).
Миланковић се почетка
окупације сећа по делатности немачке тајне полиције, злогласног Гестапа:
„У
немачким житељима Југославије, Фолксдојчерима,
у тој својој петој колони, нашли су Немци много поузданих помагача који су
познавали нашу земљу и наш језик. (...) Први задатак те тајне полиције био је
да похапси непоуздане елементе, пронађе посакривано оружје и други
компромитантан материјал, прикривену робу и намирнице. И међу нашим светом било
је људи који су, нажалост, из личне мржње и освете, потказивали своје
суграђане. Зато су гештаповци имали пуне руке посла. Њихови аутомобили у којима
би поред шофера седео по један фолксдојчер, разјурише се по Београду, на страх
и трепет целог становништва“ (УДС: 713).
Док су комшије сумњале да у
београдску Професорску колонију пристигла патрола води Миланковића у затвор,
логор или сигурну смрт, испоставило се да су то ђаци Миланковићевог пријатеља
Волгфанга Сергела, доктор Цинк и доктор Рест. Сплетом срећних околности,
Миланковић је једини сачувани примерак свога у бомбардовању изгорелог тек
публикованог дела послао по њима авионском поштом у Немачку, где је дело, на
срећу светске науке, спасено од сигурне пропасти.
Захваљујући предратним
пријатељима у највишим европским, па и немачким научним круговима, и за време
рата, Милутин Миланковић имао је отворене позиве да научничку каријеру настави
предавањима у Минхену и Бечу, али он је одлучио да са окупираном земљом и
народом јуначки и достојанствено поднесе све тегобе времена у којем
„Универзитет није радио, а ни наша Академија наука; варошки дућани били су без
робе, варошке каване и гостионице без јела и пића, цео изглед бомбардовањем
унакажене вароши био је тмуран и жалостан“. Након немачког бомбардовања и три
тешке године окупације, догодило се и оно што је велики пријатељ Милутина
Миланковића и енглеског народа, Богдан Поповић, по сећањима и верно забележеном
цитату у мемаорима нашег великог научника, сматрао за
„Немогућно! Искључено! Као што знате, први
светски рат провео сам у Енглеској и упозано њен џентлменски народ. Сваки
Енглез зна добро да смо ускочили у овај рат да останемо верни нашим савезницима
из Првог светског рата. Може ли се и замислити да ће Енглеска напасти на свога
до гроба верног пријатеља обореног надмоћним непријатељем и раскрвављеног
стотинама рана? Та зар енглески листови, кад, ево већ три године, жигошу
зверске нападе Немаца на незаштићене вароши, не спомињу, поред Варшаве и
Амстердама, стално и Београд? Зар се може замислити да ће учинити својим
пријатељима оно што Немци учинише својим противницима? Јавно мишљење Енглеске
које бди над части своје нације неће дозволити да она буде упрљана таквим нечовечним
делом. Две недеље доцније догодило се оно што је Богдан сматрао немогућим“
(УДС: 725).
Након савезничког апсолутно
непотребог, зверског и два пута поновљеног бомбардовања, у разореној српској
престоници слутио се слом и крај окупације, али и владала општа пропаст,
физичка, материјална и морална, о чему Миланковић бележи:
„Пекари,
месари, бакали и сви њихови лиферанти црно-берзијанци, дојурише у варош. Ту су
пошто је контрола окупационих власти увелико олабавила могли да своју робу
продају по баснословним ценама. А гладне београдске избеглице биле су жељне
свега. Питаху само чега има, а не шта кошта“ (УДС: 726).
Црвеноармејско и партизанско
ослобођење Београда у октобру 1944. Милутин Миланковић памти по сценама борбе
руских и немачких војника које је гледао из подрумског заклона: „Тако видим, на
месту на којем се налазим, како се два највећа европска народа боре без
поштеде, на живот и смрт“ (УДС: 728).
Након завршетка рата,
Немачку у којој је спас нашло Миланковићево највредније дело, погодила је
судбина свих земања које је она у претходном периоду поробила:
„Озбиљан
научнички рад био је тада у Немачкој немогућ. Многе библиотеке биле су или
уништене или разграбљене, научни часописи нису излазили, а за штампање научних
књига не беше хартије. Немачка, главна пијаца на коју сам износио плодове свога
пера, није била у стању да прими производе својих рођених синова“ (УДС:719);
али Миланковићу су признања пристигла и са свих других
меридијана: „Мало по мало почеше ми стизати и друге научне расправе из разних
крајева света, Немачке, Француске, Енглеске, Америке, Аустралије које спомињу и
примењују моју теорију“ (УДС: 721).
Судбину немачких библиотека
и научних установа, поделила је и Миланковићева родна кућа у Даљу, која је
током рата окупирана од стране Немаца, али тек на крају рата, у ратним
дејствима при ослобођењу Даља, била у потпуности разорена, и којој Миланковић
посвећује забелешку насловљену Некролог
моме очинском дому, у којој између осталог бележи:
„сва
његова унутрашњост је разнесена у толикој мери да онде не остаде ништа од
његова намештаја, ни креветнина, ни остало рубље, ни посуђе, а од библиотеке и
архива не остаде ни листић. Са зграде су поскидана и разнесена прозорска крила,
а од крова разграбљене њихове греде“.
На крају, након што је нова власт одредила
његов дом за зграду Народне милиције, на којој обележише да је та зграда родна
кућа научника светскога формата, закључује:
„Својина
може бити правна и духовна. У овом добу у којем живимо, приватна својина губи
свој општи значај да би постала својином опште заједнице. То се догодило и са
мојом кућом, али она није престала да и даље буде мојом духовном својином. Она
камена плоча, узидана на њој, тапија је те својине“ (УДС: 777, 779).
На крају Другог светског
рата, као и по завршетку Првог, Милутин Миланковић вратио се за професорску
катедру и у научничку радионицу у своме кабинету. Растом значаја његове
теорије, пристигли су и бројни позиви на конференције и скупове, и све нова и
нова признања значаја његовог рада. Посетио је пред сам крај живота поново и
Беч, где је, примљен као драги и поштовани бивши суграђанин, закључио: „Бечлије
су преболеле све невоље Хитлеровог режима и непријатељске окупације и вратили
се у своје некадашње расположење веселости“ (УДС: 798).
На самом крају бележења
својих успомена, доживљаја и сазнања, Милутин Миланковић бележи и цртицу о томе
како је његов син јединац, образовани и способни Василије, емигрирао и са
породицом се нашао
„у
Мелбурну, у Аустралији, где сада живе у благостању, у својој властитој кући и у
врло добрим материјалним приликама. Али далеко од нас, моје супруге и мене,
који осећамо сву тежину наших старих дана. Једина утеха је то што стојимо са
њима у живој преписци, благодарећи авионској пошти која за шест дана преваљује
далеки пут од Аустралије до нас“ (УДС: 893).
Након тридесет година живота
у Аустроугарској, одрастања у Даљу, школовања у Осеку и Бечу, затим инжењерског
службовања по целој монархији, те професорског живота и рада у Београду,
интернације у Будимпшети, светског признања научних достигнућа, тешких дана
окупације у Београду и мирног смираја живота у српској престоници, човек који
је задивио светску научну јавност, пред крај живота био је одушевљен – из
данашњег угла гледано – простом авионском поштом, јер је обезбедила проток
информација између удаљених чланова породице. Он, чији значај по свему
наткриљује из родне даљске родитељске куће величину народа и средине из којих
је потекао, и који на светској мрежи данас живи у свакодневној интеракцији са
најновијим достигнућима на пољу свих наука у којима је за живота остварио свој
пуни потенцијал, сећајући се свога живота, оставио је, скроман и ненаметљив,
слику једног прошлог времена и несталих простора, у којима су и људи били
онакви каквих данас више нема. Одмерен али и отворен према свима, у имаголошким
портретима средина које је описао, потпуни појам странца није нам нигде ни
понудио. Оноликом мером колико је данас у целокупној науци његов значај
прихваћен и цењен, он је ценио и прихватао свакога ко је у његовој близини
деловао са намером да простор и људе међу којима се креће бар и најмањим личним
доприносом оплемени.
Као одговор на питање
постављено на почетку овога рада, да ли је Милутин Миланковић био рани
Европљанин или последњи Мохиканац, овим радом нудимо одговор да је био и једно
и друго од понуђених опција, али и далеко више од тога: онај прави грађанин
света, просветитељ Доситејевог типа и неко са чијим ћемо се ликом и делом, ма
какве год прилике у будућности биле, моћи увек, заувек и пред свима с поносом
дичити.
(2014)
[1] Сви ови подаци поменути су на тачно 440 000 страница на интернету, како
су то у своме раду Милутин Миланковић на интенету
установили Тин Лукић и Слободан Б. Марковић (Лукић, Марковић 2009: 295). Упркос
свему томе, у његовом родном и вољеном Даљу, нити један од наведених
импресивних података није био довољан да Миланковићу данас, 2014. године,
обезбеди барем улицу названу његовим именом. У његовој обновљеној родној кући
делује Културно научни центар Милутин
Миланковић, и он једини носи име онога који би на част и понос сада и
заувек требао да служи свим Даљцима (оп. С. О).
[2] Због честога навођења цитата из ове књиге, у наставку текста како овог
рада, тако и целе књиге, користићемо за њу скраћеницу УДС и редни број странице
са које доносимо цитат.
[3] „Имагологија је
релативно нова и изразито интердисциплинарна област која комбинује
традиционалне квалитативне и дијахронијске методе хуманистичких наука са
новијим и често више квантитативним и синхронијским методама друштевних наука.
Она се бави проучавањем порекла, природе и утицаја националних стереотипа,
клишеизираних представа (одређених регија или нација) о Другом.'“ (Живанчевић Секеруш 2009:7).
[4] „ (...) појам Друго користим како бих означила националну, регионалну, етничку,
полну, класну итд. различитост.“ (Живанчевић Секеруш 2009:7.)
[5] Културу схватамо, по Лотману, као систем целокупне ненаследне
информације, начин њене организације, акумулације, чувања и преношења на
потомство. (Лотман 2004)
[6] Самоописивање: у смислу самоидентификације, системског и систематичког
означавања и етаблирања самосвојности. (Лотман 2004)
[7] Милутин Миланковић име Бијелога Брда, села у даљској општини, по правилу
и као доследан стари Даљац, увек користи у његовој „даљској“, екавској
варијанти. Такође, као Осечанин по мајци и средњошколским годинама проведеним у
главном граду Славоније, име града на Драви бележи такође, без изузетка, онако
како су га и он и његови преци увек и изговарали и писали, екавски, као Осек,
те ћемо се такве номенклатуре у овоме раду и у наставку ове књиге и ми
придржавати (оп. С.О).
[8] Семиосфера означава целокупност интеракције свих могућих комуникација са
аспекта човекове партиципације у њима. Семиосферна граница је најважнији
динамички елемент семиосферног простора, јер, као билингвални механизам, механизам
превођења, обезбеђује разне видове комуникације (једносмерну, комуникацију
размене, интеракције, двосмерну, вишесмерну) међу текстовима који конституишу
семиосферу. Функција сваке границе јесте да ограничи, селектује проток, да
филтрира, адаптира и прерађује нечије спољашње у нечије унутрашње. (Лотман 2004)
Поделом
света на унутрашњи (наш/мој) и
спољашњи (њихов) простор, сагледаћемо
односе света који се успоставља на семиосферним границама, које условно могу
бити упоређене са сложеном мрежом зидова комора пчелињег саћа. Семиотички
простор језгра-центра семиосфере, најмање флексибилног и
најинертнијег на промене и нове садржаје, супротстављамо периферији семиосфере и свим њеним граничним просторима, у којима
су промене честе и јасно изражене.
Специфичан,
условно речено номадски карактер
српског народа, који се често селио унутар и ван тада постојећих, а често
промењивих граница, условио је да уместо једне установљене перспективе, српски
живаљ из пограничних и периферних простора покушава да остане отворен према
алтеритету и разлици, док у границама матичне државе, специфичан етноцентризам
спречава икакво прихватање и домаћих,
и правих странаца. Док билингвални и мултилингвални Срби по инерцији прихватају
постојање другачијег, менталитет типичних сељака, варошана и паланчана
онемогућава икакво разумевање страности у властитом поднебљу, што узрокује
појављивање и учвршћивање стереотипа о властитом и туђим народима, специфичне
бинарне имагинарне географије, која стоји на граници окциденталистичке и оријеталистичке
стереотипије епохе.
Окцидентализам
и оријентализам представљају два приступа приказивању култура Запада и Истока
из угла у коме се друга култура увек чини априорно и непомирљиво другачијом и
страном. Слике оријента које су у прошлости доносили представници западне
културе, а које су готово увек негативно одређене према народима и културама
Истока, описао је Едвард Саид у својој књизи Оријентализам из 1978. године (код нас преведена и објављена као: Edvard V. Said, Orijentalizam,
prevela s engleskog Drinka Gojković, XX vek, Beograd, 2008.), док је окциднетализам као појам до краја утврђен у делу Ијана
Бурума и Авишаи Маргалита Окцидентализам:
Запад у очима његових непријатеља из 2004. године (Ian Buruma and Avishai Margalit, Occidentalism:
A Short History of Anti-Westernism, Atlantic Books, London, 2004; дело код нас још увек није преведено).
[9] О овом изванредном човеку и напредном мислиоцу, најпотпуније податке
можемо пронаћи у одличном есеју Милоша Радојчића Философија Уроша Миланковића штампаном у Зборнику САНУ Стваралаштво Милутина Миланковића.
[10] Најпотпуније податке о овом, без премца, наугледнијем Даљцу који се из
родног места никада није одселио, налазимо у детаљном и драгоценом есеју Драге
Његована Живот и рад Милана, оца Милутина
Миланковића у помињаном зборнику САНУ.
[11] У издању овога дела Милутина Миланковића којим се у овом раду користимо,
на овом месту, грешком словослагача, стоји запета, уместо тачке. Да је у питању
превид, јасно се види из садржаја већ наредне реченице, јер сви знамо да је
композитор Марсељезе Клод Жозеф Руже де Лил, оп. С.О.
Коментари
Постави коментар