Војник Милутин Миланковић

        1. Увод

У свом тротомном и најопширнијем делу, Успоменама, доживљајима и сазнањима, наш прослављени научник Милутин Миланковић (1879-1958) показао се и као врло вешт писац. На страницама које представљају једну целокупну историју пречанских Срба, од њиховог насељавања у Аустрији крајем 17. и почетком 18. века, па до поратних времена и друге Југославије, Миланковић је кроз свој приватни и јавни живот своје породице изнео прегршт тема, информација, прича и детаља, да његовој књизи можемо данас да прилазимо из толико углова, и да увек проналазимо све нове и нове теме, све јаче и дубље увиде и све јасније линкове до садашњости, а некада чак, и до будућности.

Једна од тема којом се Милутин Миланковић бави у овом делу је и његов однос према рату и војсци, кроз визуру сећања на давне ратове, те из властитог искуства и сећања на ратове вођене за време његовог живота, у којима је сам био или учесник, или један од милиона оних који су ратне године и недаће морали да на властитој кожи осете и истрпе.

Као војник који је служио цара у земљи у којој је рођен, али и краља у земљи у којој је по пореклу припадао и у чију је службу добровољно ступио, Милутин Миланковић дао је из прве руке паралену слику сукобљених страна у Првом светском рату, јасно оставивши читаоцима сваки пут и белешке о томе како и зашто је Велики рат започео, кривицом Аустроугарске и Немачке, те завршио, победом Србије и савезника.

Поред тога, Миланковић је на ненадмашно искрен и – ако се у овом контекту та реч уопште и сме употребити – шармантан начин описао и своје учешће у Првом балканском рату, не либећи се да изнесе и херојске, али и аутентичне записе сасвим другачије природе.

Од рата који је довео његову породицу у Даљ, до рата након којег је његов очински дом у истом месту и занавек постао само његова духовна својина, Милутин Миланковић оставио је у својим мемоарима записе о војсци, војницима, војсковођама и ратовима, те о себи лично уплетеном у цео тај, њему толико стран и далек, свет. Управо ти записи, тема су овога рада.

2. Јуначки војнички педигре и нехеројска природа

Већ у самом Предговору прве књиге својих мемоара Успомене, доживљаји и сазнања – Детињство и младост (1879-1909), Милутин Миланковић себе и своју природу, без трунке зазора, представља својим будућим читаоцима, свестан да ће их својом књигом са собом повести на пут кроз цео свој живот, те са жељом да им представи тачку гледишта са које ће ту ленту времена сагледати пред њима:

,,Нехеројске природе, избегавао сам увек све сукобе па и несугласице, а велике олује светских ратова прохујаше, као што ће се из мојих успомена видети, изнад моје главе и не завитлаше ме својим вихором. Могао сам да из прикрајка пратим, а ипак целога века мирно посматрам појаве духовног живота, просвете и науке. Зато се у овом делу појављујем углавном као посматрач, а за то ме је одредио и мој положају у друштву“ (УДС: 19).

Истичући чињеницу да ,,О животу великих државника и војсковођа сачувале су се још из античког доба све појединости, а о Еуклидовој личности, чије је дело било више од две хиљаде година Еванђеље геометријских наука, не зна се ама баш ништа“, Миланковић у средиште својих тротомних мемоара жели да стави, поред себе и своје породице, и научнике и своје савременике вредне пажње и писаних сведочанстава. Међутим, како бележи људе и простор у времену у којем историја не либи да се догађа пуним интензитеотм и на микро, и на макро плану, он мора да остави и сведочанства о прошлим временима, да би контектуализовао своје писање и због тога, његови мемоари су и историјска читанка првога реда. Свестан те чињенице, и сам аутор се у иницијалном поглављу дела, насловљеном Одважни почетак, осврће  и наводи конкретне примере:

,,Моје године и велико историјско доба у којем оне протекоше говоре већ сами по себи да сам много штошта видео, сазнао, доживео и срећно преживео. Живео сам у царевини, краљевини и републици, као слободан грађанин, као обвезник у браку, у војсци и државној служби. Преживео сам, и то сваки пут у зараћеној земљи, два Балканска и два Светска рата, био сам на бојном пољу и у затвореничком логору, одмарао се по апсанама, таворио у интернацији, стењао под непријатељском окупацијом. Но, поред свега тога, науживао сам се и свега угодног и лепог што сам га, тражећи, нашао или на њ случајно набасао. Имам дакле, за ово дело сирове грађе у изобиљу; треба је само пробрати“ (УДС: 24).

У овом цитату, у којем је таксативно наведено цело животно искуство човека који је живот преживео у десетлећима од Belle Époque до Хладног рата, јасно је одређена и тема, али и приступ истој: Милутин Миланковић пише аутобиографију, али на начин који пре свега открива ведрог посматрач, који на лепе тренутке гледа са осмехом, а на тешке са задовљоством што су постали ствар прошлости, опроштени и заборављени^[1]. На војске, ратове и недаће које оне собом носе, он гледа на исти начин, називајући непријатељима све оне који у ратовима руше и разарају, ма са чије стране били, а поистовећуући се увек са онима који недаће рата трпе, па макар били и привремено на супротстављеним странама.

Када жели да по први пут своје писање постави на ленту времена, он то чини представљајући опсаду Беча, 1863. године, да би од почетка испричао причу о томе како и зашто су се Срби, након рата Турске и Аустрије, покренули са својих вековних огњишта и прешли на територију суседне царевине. Описујући опсаду Беча, он оставља сећање на Георга Фердинанда Колшицког, православног Србина и првог бечког кафеџију, који је вешто искористио свој положај у аустријској војсци и порекло из крајева које је тада окупираним држала друга страна у томе рату. Од описа тих војски и њихове коморе, аутор креће да прича о досељавању Срба, међу којима је и његов родоначелник Миланко, из старих постојбина у Аустрију, у време непосредно пре и после Карловачког мира 1699.

Када су његови преци, у маси осталих будућих Даљаца, дошли из Херцеговине у Даљ, ,,да би на његовом месту створили жив бедем против Турака“ (УДС, 32), породична историја Миланковића и овога места на раскршћу Срема, Славоније, Бачке и Барање преплетени су заувек, па чак и данас када директних наследника ове лозе нема у самом месту и околини. Миланковићи су били грађанска породица у сеоској средини, која је одувек одударала од великог села у којем је живела два и по века, пре свега по своме образовању и просвећености.

Међу бројним ученим Миланковићима из Даља, било је и оних који су као животни позив одабрали војну службу, а као такав лик издаваја се најпре Димитрије Миланковић, кога наш велики научник зове деда-Митом, који ,,чим је свршио основне, пошао је у војне школе“, можда и ,,јер је, као што ми причаше, у дому свога оца гледао по зидовима слике Наполеона и другх славних војсковођа онога доба“. Врхунски образован у оновременим светским оквирима, ,,своје војно образовање завршио је у онда виђеној Терезијанској војној академији у Винернојштату код Беча“, након чега је одабрао да оде из родне у матичну земљу, прешавши у Србију и војну службу наше тадашње Кнежевине, а потом и Краљевине, у којој је ,,служио четредесетак година“, временом стигавши и до позиције пуковника генералштаба. Деда Мита обављао је, између осталих, и послове од стратешке важности, набављајући за нашу државу оружје, каналима који су захтевали изузетну интелигенцију и готово хајдучку хитрину мисли и дела. Поред тога, његова супруга била је Лиза, рођена Шупљикац, „синовица српског војводе“, а и баш њему, деда-Мити, је и бискуп ,,Штросмајер изрекао дословце ове речи: Лако је вама, Србима! Ви имате своју историју!“ (УДС: 39).

У војној служби, био је и највећи мислилац међу Миланковићима, Урош Миланковић, филозоф у приватном животу и на страницама својих дела, а у јавном животу, након свршених угарских права у Шарошпатаку, те аустријских у Бечу, практикант при војно-апелационом суду у Бечу, а потом и војно-судски обрлајтант у Градишкој регименти, те аудитор хусарске регименте у Ђенђешу у Угарској. Деветнаестовековни напредни мислилац није се дуго задржао у наведенм звањима и занимањима, јер се рано, на лични захтев, пензионисао и године свог кратког живота (рођен 1800, умро 1849.) провео Трсту и Бечу, посветивши се своме научном раду и филозофској пракси.

Поред њих, у кући свога деда-стрица Јована Миланковића у Даљу, ,,у главној улици, Осечком сокаку“, налазио се и известан број породичних успомена, које су младом Милутну биле изузетно занимљиве и, како сам каже, драге, а међу којима је било и ,,ханџара и џевердара из доба српског устанка, пушака кремењара из Наполеоновог доба, првих војничких острагуша, старих ловачких двоцевки које су се пуниле с преда, па све до новијих ловачких пушака без петла“ (УДС: 143). 

Описујући Даљски спахилук, односно Даљско властелинство Карловачке митрополије, које је обухватало Даљ и суседна села Бијело Брдо и Борово, Миланковић опет причу ставља у контекст ратова, започевши са Ратом за шпанско наслеђе, а потом описујући балканска освајања Евгенија Савојског, те аустријску окупацију Србије и посебно Београда, коју је ускоро опет заменила турска окупација, праћена Београдским миром, иако и сам истиче да:

,,Благодарећи својој вредноћи и стручној спреми, становници Даља преживеше цео осамнаести век у миру, раду и благостању. Велики догађаји светске историје, ратови Марије Терезије, њених наследника, па и сами силни ратови са Француском, прохујаше далеко од Даља, који је остао и изван оног живог бедема монархије, Војне границе која је допирала до Винковаца“ (УДС: 55). 

Поред очеве породице, наш велики научник оставио је и сажетију верзију породичне историје своје мајке, односно фамилије Муачевића из осечког Доњег града. Међу њима такође, било је оних који су били у војној служби, и то оној која може да им послужи на највећу част:

,,Пети син мога деде, Младен, свршио је, као и његов старији брат Јован, права и постао доктор тих наука. Још као студент права у Загребу прешао је са четрдесет својих другова у Србију и онде учествовао у српско-турском рату 1876-1877.“ (УДС: 61).

Ипак, већ по одласку из Даља, где је приватно завршио основну школу, те где се и сам патритозму и витештву учио из народних песама, те позоришних драма путујућих дружина, када се обрео у гимназијској клупи у Осеку и у дому Муачевића, Милутин Миланковић упознао је лично брата своје ујне, Андрију Радовановића, проналазача и главног инжењера, а потом и акционара Шкодине фабрике топова у Плзењу, а из загребачког Србобрана информисао се о животу, раду и посети Београду нашег највећег научника Николе Тесле, те је и сам, уместо војне службе, почео да машта ,,о томе како би то дивно било да постане инжењер или проналазач као чика Андрија или Никола Тесла“ (УДС: 137).

Meђутим, када је у петом разреду Реалне гимназије почео са учењем француског језика, Милутин Миланковић одушевио се овом нацијом: ,,Већ пре тога, а особито кад сам се упозано са француском револуцијом и славом Наполеонових армија, имао сам врло високо мишљење о тој великој нацији и завидео сваком ко је владао њеним језиком“ (УДС: 154). После тога, учивши као испитни предмет историју за матуру, будући научник светског гласа употребио је своју величанствену имагинацију, која му је и тада, као и током целог његовог стварања, стајала на располагању и била од помоћи:

,,моја уобразиља помагала ме у томе. Свакој историјској особи дао бих одређени облик да бих је видео живу пред собом, а оне силне слике, портрети и цртежи статуа које сам некада видео у немачким илустрованим делима историје, давали су тим мојим визијама осећај стварности. Чинило ми се да лично познајем Александра Великог, Ханибала и Цезара, и да сам се некада у животу попео на атенску акрополу и римски Капитол“ (УДС: 170).

Положивши са успехом матуру, Милутин Миланковић кренуо је у друштву осталих својих једноплемених колега на тада уобичајене састанке Срба матураната из Краљевине Србије и Хабсбуршке монархије. Обишавши Шумадију, самерио је историју нашег народа са историјом света, и дошао до истинске спознаје ,,да се велике идеје могу родити и у уским срединама, да величина и сјај колевке не одређује судбину новорођенчета. Почех да верујем и да се надам да ће Србија ослободити и ујединити цео српски народ, и у томе се нисам преварио“ (УДС: 176). 

3. Царско-краљевски домобрански официр

Ипак, до поновних националних заноса, а и до времена када је Србија заиста и испунила своју од Миланковића предодређену судбину и ослободила и ујединила не само све Србе, него и све Јужне Словене, Милутин Миланковић морао је да се посвети даљем образовању, у којем је у Бечу стекао прво инжењерску, а потом и, први међу свим Србима, диплому доктора техничких наука. На томе путу, пре стицања диплома, Миланковић је стекао и једно формативно животно искуство, када је одслужио своју једногодишњу војну обавезу у земљи у којој је рођен.

У поглављу Официрски испит, Милутин Миланковић потанко описује како је доспео у 28. домобрански пук у Осеку, као „приватни једногодишњи добровољац“, који је морао да станује, храни се и одева о властитом трошку, а да за задужену пушку плаћа одређену кирију. Када се код најбољег осечког кројача приватно побринуо за униформу за овакав род војске и војну службу, уз коју су облигатно долазили и ,,две војничке капе, крути калпак, огрлице и десет пари белих рукавица од јеленске коже“, те две кабанице, да би се из далека видео да униформа није државна, него „врло шик“, јер ,,једногодишни официри морају све на километар даљине разликовати од остале момчади са којом немају ни иначе никакве везе“, те у складу са тим имају своје засебне чете, па чак и своје посилне, јер им није дозвољено да врше послове ,,какви не доликују официрима“. Изненађен свим овим информацијама, Миланковић већ тада закључује: ,,У тадашњој аустроугарској војсци одвајао је дубок јаз момчадију од официра сматраних за аристокрацију. Тај недемократкси принцип био је један од узрока пораза аустријске војске у Првом светском рату“ (УДС: 274).

Након што се прописно опремио и платио „кројачу повелик рачун“, млади будући официр отправљен је из Осека у Загреб, где је при 25. домобранском пуку образована школа за официре. Тамо се лепо сместио – ,,нађох лепу собу у честитој српској породици“ – и онда је кренула регрутска обука, чији опис је један од оних због којих смо се осмелили да писање Милутина Миланковића о његовим војничким данима назовемо и шармантним, јер у себи садржи све, само не ратничку визуру света, и у њему се аутор концентрише на детаље и даје описе достојне најбољих писаца епохе реализма:

,,Црни дани по мене дембелана. Пола шест изјутра морао сам бити у касарни, а како сам до ње имао пола сата хода, устајао бих већ после четири, умио се, навукао чакшире и ципеле па почео са повлачењем, притезањем кожне врпце кроз рупице ципела којих је било безброј. Стењао сам и погрдним речима, што сам их у обилатој мери научио од каплара, псовао Фрању Јосифа и сву царску породицу. Када бих се потпуно обукао, куцнуо бих на врата своје собе. онда би у њу ушла лепа ћерка домаћичина да ми донесе доручак. Гледајући непрестано на свој часовник да не закасним у касарну, разговарао бих са њом – и то су били једини лепи часови дана. Када дође време за полазак, она би ми дрхћућом руком наместил наборе на леђима моје кабанице, који су морали бити прописно савијени као да су повучени лењиром. При мрклој ноћи пошао бих у касарну. Ту је у њеном дворишту стајала већ окупљена наша ђачка чета, а моја пушка и телећак имали су свој прописани чивилук у удаљеној соби наше ђачке чете. Да не бих задоцнио пре но што се наша чета построји, дочекао би ме свакодневно мој посилни Гајо Кундак на капији касарне са том опремом, пребацио ми је преко леђа, притегао опасач и кајише телећака. На дати знак наша чета се постројавала, а војна обука отпочињала. До једанаест сати исплазисмо сви језик. Преморен, полазио бих онда у варош на ручак, да се без уобичајеног одмора вратим у касарну на поподневну вежбу. Претучен, враћао бих се кући. Тако је ишло пуна два месеца“ (УДС: 274/275).

Описујћи тадашње састанке са омиљеним средњошколским професором Варићаком, који му је саветовао да полаже технички докторат, који је ,,генералштабна школа инжењерске струке“, Милутин Миланковић пише и како је решио се да то и учини, под једним условом: ,,Ако ме дотле не оглупави ова војна служба која убија сваку самосталну иницијативу и претвара људе у роботе-машине“ (УДС: 275).

Након обуке у Загребу, а благодарећи везама свога ујка-Васе Муачевића, Милутин Миланковић доспео је 20. новембра у Пешту, где је приступио Школи за резервне административне официре, која је била организована у касарни Крунских стражара. Описујући њихове дужности, писац наговештава и како је његово школовање у тој школи протекло:

,, (...) чета састављена од четири официра и петанест наредника, била је смештена у оној касарни. Одатле би се, увек по њих шесторица, одевени старинским мађарским војним одећама, са челичним шлемом на глави, а хелебардама у рукама, на смену пењали у краљевски двор да онде стражаре поред круне светог Стефана. Иначе нису имали никаквог другог посла ни дужности, а добро смештени и храњени, живели су у благостању и беспослици. У то благостање уселише и нашу официрску школу“ (УДС: 276). 

У односу на Загреб, ова школа била је потпуно друге природе, и искрени писац признаје:

,,Школа је трајала од осам до дванаест, а поподне би нам служило за учење наших школских предмета, лаких као перце. Живели смо као бубрези у лоју. (...) После шест сати навече, када би се свршила наша школа, прешао бих преко ланчаног моста у Пешту и онде проводио вече у опери, гостионици, кафани или другде“ (УДС: 276).

Марта 1903, Миланковић је произведен у каплара и враћен у матични пук у Осек, где је је провео још пола године војне службе, те где је у веселом друштву рођака, вршњака и нежења, проводио слободне часове до касно у ноћ, јер је у касарни радио административне послове, који су се сводили на прорачуне за потребе коморе, које је извршавао хитро и са лакоћом. Чак и на војне маневре, Миланковић је полазио са еланом, путујући међу официрима, пошто су се, како сам каже, ,,они отимали о моју близину, јер су знали да са собом носим одлична вина и ракије из мог даљског подрума“ (УДС: 277).

У септембру, у Пешти, Миланковић је полагао официрски испит, пред комисијом којом је председавао један генерал, али у којој ,,нико, сем једног њеног члана и наших двају испитавача, није разумео шта нас питају, ни шта им одговарамо“, с тим да ,,Онај високи члан комисије, Србин, пуковник, седео је поред генерал и док смо ми одговралаи климао је без престанка главом. То је значило да су наши одговори безгрешни“.

Ипак, када је генерал ипак исказао сумњу у свезнање групе официрских кандидата, тражио је да му баш Миланковић одговори на једно питање немачким језиком, те када се из његовог тачног одговора уверио да словенски поданици монархије изгледа ипак све без грешке знају, официрски испит био је положен. Још веће дивљење испитне комисије изазвала је чињеница да је Милутин, не желећи да пред комисију ступи као несвршени студент, замолио свога чика-Андрију да му прибави ,,какво-такво уверење о запослењу“, што је за резултат дало да је испит полагао са писменом потврдом да је запослен као стручни инжењер фабрике топова у Плзењу. Такав сплет околности, био је довољан и за прво војно унапређење: ,,Када испитна комисја прочита то уверње, запањи се каквог је војног стручњака имала пред собом. И три месеца доцније, при првом авансману, бих произведен за поручника домобранске војске“ (УДС: 278).

Емоције према новостеченом чину, царско-краљевски поручник објашњава већ у наредним реченицама: ,,Првог октобра 1903. замених своје војничко одело цивилним и вратих се у цивилизацију. Своје, још ни изадалека неизношено војничо одело треснух о земљу, па наредих да се та гомила однесе у Даљ и поклони првој позоришној дружини која се онде појави“ (УДС: 279).

Након оваквог првог својевољног скидања опреме, убрзо је уследила куповина нове, једнако углађене и једнако обисмишљене својим изгледом и функцијом:

,,Како преко лета дођох у Даљ, морадох набавити официрско одело и опрему. Оно је, украшено злаћаним гајтанима, било још скупље но лањско. Уза њ је ишла и официрска сабља, коју сам припасавао на четири војне вежбе по 35 дана, али никада не имадох прилике да је озбиљно извучем из корица“ (УДС: 298).        

Након повратка у Беч, пре полагања докторског испита, Милутин се опет обрео у своме матичном пуку, на вежби коју описује кратко и јасно речима да је служба била лакша него лањска, а друштво и положај још угоднији и комотнији, те да се од свега тога сећа само једне појединости: ,,Од тог боравка у Осеку, остаде ми у памети само један једини догађај: битка код Лијаунга^[2], о којој су и у Осек стизале вести и која је у нашем пуку била предмет бесконачних коментарисања и разговора. Све моје друштво стајало је на страни Руса“ (УДС: 298).           

Стекавши докторску диплому, кренувши у инжењерску праксу, леп и лагодан живот у Бечу Милутин Миланковић је уживао у наредном петогодишњем периоду. Тек понека војна и ратна реминисценција, каква је била и она када је приликом једне вечере са својим драгим чика-Андријом, који га је и надахнуо да се и сам посвети инжењерском звању и проналазачкој пракси, чуо став искусног плзењског инжењера о властитој дугогодишњој пракси, били су назнаке времена које ће уследити. Процењујући задовољно да је, окренувши се бетону и његовој примени, тада млади Милутин одабрао свакако бољи позив од њега, на младићево чуђење, искусни Андрија Радовановић открио је неспојиве разлике у својој природи и своме послу, које су га временом све више погађале:

,,Ти ћеш стварати и зидати, а ја сам сам изумевао и градио машине за разарање и убијање. С почетка сам живео у илузији да ће оне, што буду бивале страшније, спречавати ратове. А можда нисам о томе ни много размишљао; живели смо у мирољубивој атмосфери. Мој посао личио ми је помало на играчку. Први задатак који сам имао да извршим био је да конструишем топ који ће пробити и најјачу панцирску плочу. Када сам у томе успео, добио сам и други задатаак: да начиним панцирску плочу коју неће моћи пробити ни тај топ. Онда је ваљало начинити и нови топ који ће пробити и ту плочу. И тако је ишло наизменце даље. Сизифов посао. Мислио сам да ће се тим школским вежбама одржати светски мир. (...) Но кад ме неке године послаше у Боку Которску да онде, на црногорској граници, монтирам наше тешке топове, срце ми се стеже: ти топови били су наперени на моју браћу рођену“ (УДС: 308).

Икакву илузију честитог живота фабриканта оружја, Радовановић је разбио тумачењем да стварање оружја у себи крије само маску за гомилање капитала, који постаје опсесија толика да његови власници не жале жртве, само да би га гомилали, те да ће нас неминовно таква трка у наоружању довести до новог рата, овога пута не локалног, него глобалног. Разочаран што је таквој злоупотреби човека посветио најбоље године свога живота, један од људи који су увек утицали на развој Милутина Миланковића у сваком погледу, донео је закључак: ,,Нећу више да радим у томе правцу, да обилазим војна надлештва и густирам им најгнуснију робу што је човек измислио“ (УДС: 309).

Након тога, чика-Анрија поново, као својевремено гимназијалцу Милутину, сад и доктору Миланковићу трасира животни пут, доносећи закључак о правим вредностима живота, које је напослетку спознао:

,,Хоћу да живим као поштен, миран човек. Поручио сам код Цајса један мали, но добар астрономски доглед. Њиме ћу да посматрам звездано небо и уживам у хармонији васионе, у Космосу, како то Грци лепо рекоше, и у лепотама природе којих је препуна моја нова отаџбина, Швајцарска. Читаћу Белшеова дела и вратити се у природу као њен створ, а не као авет. А сви ови фабриканти нека иду... И он употреби овде јак један израз свог матерњег језика чије лепоте није заборавио живећи у туђини“ (УДС, 309).

Као када је дечака определио да постане инжењер, својим антиратним ставовима, а истовремено и искрено патриотском, али и пацифистичком природом, Андрија Радовановић овде је, уз тако честе и језгровите речи којима је завршио свој експозе, определио Милутина Миланковића, можда и несвесно, на пут науке и његов видокруг подигао изнад бетонских таваница, до космоса.

4. Милутин Миланковић, војник чувене „вражје дивизије“

Ипак, пре поласка на пут кроз васиону и векове, Милутин Миланковић бавио се још известан период уносном инжењерском праксом, а у војној служби своје родне земље одужио је и последњи дуг одласком на цесарско-краљевске војне маневре, септембра месеца 1908. године. Под командом цара Фрање Јосифа и престолонаследника Франца Фердинанда, Двојна монархија желела је да демонстрира своју силу и моћ целом свету, те је уприличила представу својих нових топова, униформи и ратне готовости својих трупа, у којима је, по морању, учестовао и резервни поручник домобранске војске, Милутин Миланковић.

Под командом Светозара Боројевића, најпознатијег војсковође српске народности који није у тада тек надолазећем рату предводио војску свога народа, него туђе царевине, и Миланковић је учествовао на маневрима, као члан дивизије која је на овим вежбама, у условима симулације рата овечнама необичном славом и титулом, чију је испразност и баналност прозрео и њен коморџисјки поручник, у тренуцима када је иста и добијена као комплимент од највише инстанце:

,,Ту се наша дивизија својим невероватно брзим маршом појавила, као да је с неба пала, онде где је непријатељ није очекивао. И сам Фрања Јосиф, изненађен тим подвигом њеним, назва је ђаволском дивизијом. Сви припадници њени, у које сам се убрајао и ја, били су очарани том премилостивом, превишњом похвалом“.

Иронични Милутин Миланковић, складно својој описаној нејуначкој природи, али и потпуно искреном и ведром карактеру, подвиге „вражије дивизије“ не описује из прве руке, својевољно се одрекавши славе и одлучивши да без класичних војничких претеривања све исприча баш онако како је и било. Миланковић прича како је заузео у дивизији ,,на челу њеном, крај кочијаша њених првих кола, своје видно место“, вођен не јунаштвом, него, да се доситејевски изразимо, благоутробијем. Наиме, натеран простом чињеницом да су му оброци били сведени на војнички таин, а свестан да су маневри маскарада и представа личне убеђености владаоца у непогрешивост војсковођа и непобедивост војске Дунавске монархије, Милутин Миланковић иронично закључује: ,,Зато одлучих, као што доликује неустрашивом борцу, да се пребацим на чело пука, па и саме дивизије“.

Тај храбри преображај одиграо се јер је било потребно да се, кроз линије замишљеног фронта, неко пробије и побрине да војници изгледају достојанствено, а не да, како је страховао један његов претпостављени, официрски кор буде у неприлици и да мора да изађе ,,пред свог владара са војницима чије ципеле имају предње, а чакшире задње прозоре!“ (УДС: 387), Пробијајући се кроз линије фронта са лаким колима и као белом крпом преко војничке капе вешто маскирани “диверзант“, Милутин Миланковић се претворио у курира, набављача и коначара, који је донео ,,нове мундире, капе, огрлице, бријаче и други прибор потребан за тоалету“, те ,,сапун за бријање, маст за косу и бркове и друге неопходне потребе“, свестан да су цели маневри обична фарса и дохрањивање нечувене владарске сујете, те да је уместо правог војног егзерцира, ,,царски маневар сматран за неку врсту дворског бала“. Уживајући у јелу, пићу и удобним коначиштима, Миланковић је уместо у припремама за рат једне, по свом ставу, моћне царевине, на линијма замишљеног фронта живео као у удобним грађанским салонима, у којима је уживао као енглески лорд, уместо да се припрема као способан војник. У своме портфељу, носио је са собом најскупље и најбоље цигарете, које би иначе делио и подређенима и претпостављенима, који су као у ложама енглеских кантри клубова, уживали  при маневрима свако вече у скупим послужењима, грабећи се за друштво младог поручника, свесни да он са собом носи луксузну робу. У друштву генерала који вас воле и тапшу по рамену јер им дајете цигарету, те њихових ађутаната који због тога имају на вас пик^[3], свестан у каквој маскаради је учествао, Миланковић је поново иронијом пропратио цео овај догађај, закључујући поглавље о њему у својим Мемоарима реченицама:

,,Ето тако сам провео те историјске царске маневере. За цело време ратничких покрета наше, славом увенчане, дивизије, бринуо сам само четири бриге: шта да поједем, шта да попијем, шта да попушим и где да проведем ноћ. Живео сам природним животом месождере животиње, као смели препредени мачак. И такав живот скинуо је све остале бриге са моје душе, окрепио ми тело, освежио живце и излечио ме занавек од нервозе и неврастеније, боље но иједан санаторијум овога света. Вратих се у Беч подмлађен, свеж и оптимистичан“ (УДС: 388).

Овај маневар који корисити када прича о званичним данима проведеним у цесарско-краљевској униформи, Милутни Миланковић понегде као да позајмљује од Јарослава Хашека, а његов тон писања, у којем званично не знате, али јасно и отворено слутите да је дубоко ироничан и саркастичан према свему што Жуто-црна монархија представља, открива нам да су његова прикљученија из официрске школе и поготово са цесарско-краљевских маневара својеврсни ,,Доживљаји доброг војника Миланковића у Светском рату“, у коме околина ни не слути колико је изложена његовом подсмеху и колико га погршено процењује, док јој се он полуотоврено, а понекади и изазивачки подсмехује. Његов авансман на основу чика-Андријине потврде о непостојећем запослењу у фабрици топова у Плзењу, његов ратнички поход на тоалетни прибор и суделовање у бици која за крајњи циљ има што лепши лични провод и презентацију пред властодршцем, заиста као резултат јесу дали једног човека који се одласком на војне вежбе одморио боље него на најбољој туристичкој тури. Једна екскурзија из свакодневице, што је за запосленог и одговорног младог човека био одлазак на „историјске царске маневре“, заиста и јесте помогла Миланковићу да се лиши нагомиланог стреса акумилирног на градилиштима и над строго прецизним рачунским операцијама које је свакодневно до тада изводио. Царски пир и ратничка слава војске која је победила саму себе у одглумљеном рату са унапред написаним сценаријем, требало је да оснажи целу државу и увери је да је спремна за све будуће изазове које је желела себи самој да наметне, а у ствари само је погодовала томе да они који желе јасно да виде, сагледају да јој се крај ускоро, уз фанфаре и звекет оружја које је сама себи спремила, неумитно ближи.    

Унутрашње политичке трзавице царевине, које је јасно увидео Миланковић у свакодневном животу у њеној престоници, али и кроз помињане војне маневре, Аустроугарска је желела да реши великим државним давањима и инвестицијама: ,,Даровити државник, аустријски министар-председник Ернст Кербер (1850-1919), уздао се да ће их савладати, или бар потиснути у позадину, својим великим привредним програмом. Тај програм иамо је за циљ да економски ојача државу и да доведе до материјалног благостања свег њеног становништва.“ (УДС: 389) Овај аустроугарски Анте Марковић, покренуо је заиста пре општег колапса економију, и у времену непосредно пре избијања рата, а на самом крају Belle Epoque, ,,нестало је беспослице, а настало златно доба за инжењере и предузимаче; имали су, као и пројектанти и извођачи, пуне руке посла“ (УДС: 389).

Време које је настало, омогућило је способнима велику зараду, док су империје пропадале. Још једна паралела са временом краја осамдесетих година двадесетог века на Балкану, осликава се и у чињенци да је Милаковић описао и како је пропао један расписани „Зајам за препород земље“, који је ономад расписала Русија, али у којем су новац изгубили и наивни грађани Аустроугарске који су, вођени панславизмом и црњансковљевско-исаковићевским патриотским нагонима, своје дотадашње целоживотне уштеђевине, попут Милаковићевог пријатеља, потоњег такође уваженог професора Ивана Арновљевића, олако препустили у руке државе чији су се темељи љуљали.

Када је уследила анексиона криза, са свим својим манифестацијама у земљи која  је и изазвала, и Милутин Миланковић је себи јасно до знања ставио да се, иако рођен, као и сви његови преци у претходна два века, на териотрији те земље, не осећа у њој добродошло. Када је у аустријским престоничким новинама видео ратнохушкачку реторику, окруњену синтагмом борбе против ,,великосрпске пропаганде и политике“, Миланковић је закључио да се ,,поред напада на Србију, спрема и хајка на Србе у монархији“.

У сцени у којој је, спремајући се на пут, видео прво ,,безброј вагона натоварених топовима и коморџијским колима“, а потом и ,,воз за возом напуњен војницима“, Миланковићу је било јасно да се већ увелико истура будућа линија правога фронта, а своју епифанију осетио је у једном филмском тренутку:

,,На мосту који је ти положен преко желеезничке пруге видесмо окупљену светину која је махала рукам и одушевљено клицала тим војницма. Тада сам потпуно јасно осетио да се налазим у непријатељској земљи. И тај осећај није ме више остављао“ (УДС: 389). 

5. Војник своје отаџбине

Хајка на Србе, велеиздајнички процес и опште антисрпско расположење које је бујало Аустроугарском, јасно су ставили до знања Миланковићу да се на пољу научног рада и академске каријере, за коју се био интимно одлучио, у тој држави за њега не могу напросто никада створити повољни услови. И баш тада га је Богдан Гавриловић позвао на Београдски универзитет, нудећи му својеврсну руку спаса, али и окрећући још једном једро његовог живота потпуно ка неким новим ветровима. Бечки ђак и добро ситуирани грађанин, морао је да донесе одуку у којој ће своју потенцијалну лагодну егзистенцију, подупрту бројним компормисима на које није био спреман, ставити у залог идеји одласка у, тада, из угла Беча гледано, примитивну и малу средину престонице слободног дела српске државе. Тада се Миланковић одлучио, доносећи једну од најважнијих одлука у своме животу, да жељену академску каријеру гради тамо где ће то бити теже по њега професионално, али лакше за њега лично:

,,Лутајући по лабиринту таквих мисли, нађох се, као пред капијом која би ме извела из њега, пред овим питањем: Да ли је моја дужност да живим, радим и умрем у свом рођеном народу, који ми ево нуди оно што може да ми пружи? Та расуђивања изведоше ме из недоумице“ (УДС: 400).

Када је изабран за професора у Београду, Миланковић се растао са Бечом и Аустроугарском, државом у којој је рођен и провео своје детињство и младост. Тај одлазак, био је потпун тек преласком у српско држављанство, које је Миланковић по правилима службе обавио уз све обавезе које је као резервни официр аустроугарске војске имао. Као већ професор у Београду, дошао је у Даљ, обукао своју војну униформу и предао захтев да из држављанства и војне службе Двојне монархије буде изузет. Обучен по последњи пут у униформу војске чију обуку, официрску школу и војне маневре је прошао, Милутин Миланковић је и од свог поочима Васе чуо убедљиве речи да у својој одлуци о промени држављанства не поклекне на самом крају: ,,Он ме погледа и заустави поглед на мојој аустријској официрској униформи. Шчепа ме за мундир и весело рече: Остани у Београду да се ослободиш ове царске одеће! Па макар и сиротовао!“ (УДС: 423).

Када је предао сву потребну документацију за прелазак у држављанство земље којој је сада и по по месту боравка, а одавно и по пореклу и властитој одлуци и осећањима припадао, Миланковић је сачекао да бирократска процедура од пар месеци прође, те је, у конзулату те земље у Београду, положивши на име таксе 32 круне у готовом новцу, добио редован отпуст из држављанства. Опроштај од држављанства родне земље овако је, поново искрено и ведро, али и људски, описао наш велики научник:

,,Претражив своје џепове, платих ту суму и певуцкајући изађох из конзулата. Онда се мало застидех што сам се без иједне лепе речи опростио са државом у којој су Миланковићи преживели у миру и благостању две стотине година“ (УДС: 424).

Када је са старим сликаром Марком Муратом ,,положио три прста на православно еванђеље и изговорио своју заклетву“, те почастио облигатно присутно свештено лице, Милутин Миланковић је постао држављанин Србије, а потпуна транзиција била је готова тек када је постао и српски војни обвезник. И овај догађај из своје војничке каријере, Милутни Миланковић описује детаљно, истичући да је био изузетно забринут што му је војни позив стигао са десетак дана закашњења, пошто је по аустријским законима икакво кашњење у овим пословима било сматрано кривичним дело. Када је, ипак, у друштву Владе Белића, брата свог колеге, а капетана српске војске, дошао у војно надлештво, те био понуђен кафом док се чекао долазак војног лекара, овако је бивши аустријски официр постао српски војник, који ће ускоро у униформи те војске кренути у ослободилачки рат:

,,Поседосмо у пријатељском разговору. У то дође и војни лекар. Деде, Жарко, рече му, прегледај господина професора да га примимо у војску! Већ хтедох да се, по старом пропису аустријске војске, разголитим пред лекаром. Но он ми рече: Шта да вас прегледам? Еспап говори! И без даљих формалности бих увршћен у војску Краљевине Србије“ (УДС: 424).

6. Референт за страну коресподенцију Дунавске дивизије првога позива

Када се као пуноправан грађанин своје нове домовине Милутин Миланковић, напокон ослобођен свих осталих брига, у потпуности посветио свом професорском позиву, а у научном свету кренуо да ствара и међународни углед, десио се, након три мирне године, ненадани прекид: ,,позва ме ратна труба на дужност према отаџбини“, забележио је наш научник и у поглављу Ратни дневник у својим мемоарима до у детаљ описао своје учешће у Првом балканском рату.

Када је у Србији објављена општа мобилизација, с циљем потпуног ослобођења српких земаља од Турака, народ је ту објаву дочекао ,,с једнодушним одушевљењем“, а Милутин Миланковић постарао се да у рат не пође неопремљен:

,,Пођох у главну чаршију да набавим ратну опрему. Купих велико меко ћебе од камилине длаке, вунене поткошуље, чарапе, башлику, алуминијумску чутуру и чашу, термос флашу и много других потребних и непотребних ствари: Држао сам се старе мудре пословице: Ко носи – не проси!“ (УДС: 430)

Са својим радним колегом Станојем Станојевићем (Нови Сад, 12.8.1874 – Беч, 30.7.1937), историчарем, професором универзитета, уредником енциклопедије и академиком, Миланковић је одређен за референта за страну коресподенцију Дунавске дивизије првога позива. Пошто њиховим претпостављенима није одмах било јасно шта би то морала тачно да буде дужност лица одређених на ову функцију, Станојевић је објаснио да би, због познавања страних језика, Миланковић и он могли да прате извештаје страних новина о кретању непријатељских трупа, и о томе рапортирају старешинама. Своју прву ратну дужност Милутин Миланковић поново описује на свој ненадамшни начин, кроз који исијава било какво одсуство милитаризма и ведар дух који у свему налази повода за оптимизам:

,,Тада сви увидеше да смо важне личности због улоге коју ћемо играти у будућим ратним операцијама. Добисмо потребну суму за претплату страних новина и утрошисмо је у тај циљ не чекајући ни часа. Иначе нисмо имали других дужности и посла у штабу дивизије: онамо смо долазили само на разговоре и кафу“ (УДС: 431).

Пре одласка на бојно поље, „запрепашћен својим нератничким изгледом“, који је налагао да носе само војне капе, а не и униформе, Миланковић је нашао лек у својој старој инжењерској опреми, из које је извукао подесан део, и опремио се да својом спољашношћу заиста подсећа на некога ко је кренуо да ослободи Косово, а не на, како сам каже, ,,писмоношу“:

,,Присетих се да у својој некадањој инжењерској опреми имам велики непрокишљиви црни огртач и црне кожне доколенице. Када их навукох, заогрнух тај огртач, прикрих њиме цело цивилно одело, покрих главу официрском капом и стадох пред огледалом, осетих се као прави ратник, тим пре што сам имао при себи и џепни револвер са пет оштрих метака“ (УДС: 431).

Када је истоветно оденуо и свог колегу Станојевића, сетивши се да у Даљу има исту опрему, купљену раније за свог тада већ покојног брата Воју, Миланковић је кренуо заиста у рат, возом, а пут ,,на војиште“ протекао је у атмосфери екскурзије: ,,То путовање проведосмо у другарским разговорима са осталим члановима персонала Штаба и у бескрајним шалама“. Под директном командом пуковника Милоша Божановића, и самог родом из Славоније, из Рајевог села, који је био и земљак и, завршивши и сам инжењерске школе у Петрограду, колега по струци Миланковићу, професори Миланковић и Станојевић сматрани су ,,за госте домаћинове“, а њихов нови ратни распоред био је, како искрени писац признаје, ,,да нашим разговорима забављамо остале, чему смо се радо одазивали“. Миланковић је радио и цртеже и табеларне прегледе састава дивизије, а бринуо се да ће ратни план, који је био толико опште познат, да су ,,и врапци у Београду цвркутали да ће се главна битка бити на Овчем Пољу“, изметнути у нешто сасвим другачије. Ипак, свеопште поверење у начелника главног ђенералштаба Радомира Путника, те убеђење ,,целе наше војске да је води сигурна рука којој се ваља слепо покоравати па да дође до победе“, уверили су и Миланковића да се о свему заиста и старају надређени и надлежни, те је он, уз Станоја Станојевића и Павла Поповића, размештен у комору штаба дивизије, да са њом путује и у њој обавља своју ратну дужност.

7. Ратни дневник Милутина Миланковића

Помажући командиру коморе, жандармеријском капетану Глиши који као ,,иначе добар и честит човек, није се разазнавао у генералштапским картама“, Миланковић и његове колеге имали су нови задатак: ,,Зато смо ми, ученији, бирали путеве којима да се крећемо и места где да паркирамо комору. А водили смо рачуна о свему што се дешава на бојном пољу и били ревносни сакупљачи коморџијских вести. Немајући другог посла, сваки од нас водио је и свој ратни дневник“ (УДС: 433). О судбини свога дневника, Миланковић одмах оставља и белешку:

,,Мој лични ратни дневник остаде при почетку Првог светског рата у моме стану у Београду и нестаде. У мој стан уселио се за време тога рата један аустријски мајор. Несумњиво је био поштен човек, јер кад се после Светског рата вратих у свој стан, затекох онде све на своме месту, но не нађох тај мој дневник. Мора да га је мајор сматрао за важан документ па га, ваљда, упутио бечком Ратном архиву“ (УДС: 433).

Ипак, реконструишући из главе, а потпуно детаљно, по датумима и часовима дана, сва сећања на сам ратни сукоб, Милутин Миланковић дао је на наредним страницама једно несвакидашње, али сасвим истинито и неумитно тачно сведочење о Кумановској бици.

У колони возила коморе, Милутин Миланковић и његове колеге прешли су и на тло турске царевине, успут помажући капетану Глиши у навигацији. О стању на фронту, комора је информисана од стране надређених официра: ,,Наша десна колона протерала је са Старца један турски батаљон, а наши војници посведочише своју насртљивост. То је, тумаче нам официри, најважнија одлика доброг војника, а она се може опробати само у рату. Наши војници положише тај испит“ (УДС: 434).

Миланковић даље описује коморџијски пробој на фронт, доносећи сећања на своја лична искуства и властита сведочанства виђеног и доживљеног:

,,Ноћисмо где који стигне, по клупама, столовима, па и самом патосу. Уздишем што ми није ту моје ћебе, но ипак брзо заспим. (...) Станоје и ја шетамо варошицом Кленике и у њеној чаршији купујемо разне ситнице за успомену. Излазимо из варошице. Ту, у њеној околини, налази се дворац бега Орванице. Побегао је испред наше војске, а његови кметови, ослобођени турског јарма, спроводе аграрну реформу: руше му дворе и разносе оданде све што нађу. Умало се не потукоше међу собом. (...) Поред нас пролазе пешачке јединице дивизије. Обасјава их дивна месечина; војници, преморени, иду ћутећи и изгледају као какве визије. И мене савлађује умор и сан који се меша са стварношћу. Кад се пренем, питам се да ли сањам те ноћне прилике“ (УДС, 434).

Када је колона напокон стигла у Челопек, професори и интелектуалци дивизијског штаба употребљени су у нове сврхе, као, како писац каже, ,,умножавајући апарат“ за пренос вести и заповести. Због свог прегледног и читког рукописа, Милутин Миланковић био је информисан о свим дневним заповестима и стратегијама наше војске, јер их је умножавао и одашиљао по куририма даље на положаје. Комора се сместила у манастиру Забел, а искрени Миланковић признаје ,,са свим нашим пртљагом, уредисмо наше ноћиште да не може бити боље“. Интелектуалци које нико није дирао, у манастиру су спавали и одмарали, а писац саопштава:

,,Капетан Глиша није нас будио из сна, дигосмо се кад је ко хтео, а ја последњи од свих. Мој официрски сандук и лични пртљаг били су ми при руци, па зато могох да се прописно оперем, умијем, навучем чисто рубље и обријем браду. Бркове сам већ у Београду престао бријати, а црне науснице почеше већ употпуњавати мој ратнички изглед. И сви остали чланови штаба, официри и цивили, дотерали се што су боље могли, одела су им добро ишчеткана од прашине, а ципеле и чизме блистају се као огледала. (...) У приземљу манастрске зграде су разне господарствене просторије, амбари, кујне и коњушнице. Наши пекари пеку ту свеж хлеб, а кувари спремају прописан ручак. (...) Већина гостинских ћелија нема, истина, кревета, али им је патос прекривен дебелим асурама на којима смо спавали као на меким перинама. (...) Одморни, умивени и весели, окупљамо се на доксату првог спрата. Ту се баш инсталира станица за телефонске разговоре штаба дивизије са појединим њеним јединицама, опробава и, напослетку, баш пред нама предаје саобраћајцу. Један отресит жандар стоји поред њеног звонца и слушалице“ (УДС: 436).

Преко истог тог телефона, команданту Божановићу јављено је да због јаке пушчане ватре на левом крилу стави пук под оружје и крене на положај. ,,Тог тренутка“, бележи Милутнин Миланковић, ,,отпочела је Кумановска битка, пресудна за цео рат. То онда није нико слутио, знао, ни веровао. Ни Божановић, ни Бојовић, ни Путник“ (УДС: 437).

И док трају ратни сукоби, Миланковић и ратни садругови из коморе остају на своме положају у манастиру. Узбуђење им доноси вест да ће их ту посетити, односно код њих доћи на вечеру ,,брат краљев, кнез Арсен, командант коњичке дивизије“. Припреме за долазак члана владајуће династије, иза саме линије форнта, текле су ужурбано:

,,Значи да на фронту иде све тако добро да ћемо вече провести у весељу. Жалисмо што од обилног ручка не остависмо ништа бољег за вечеру и зато спремамо хладну закуску састављену из онога што је сваки од нас понео у своме сандуку. Миле Павловић сече оштрим погледом и још оштријим ножем шунку, саламу, сир, отвара кутије конзерви и спрема величанствен hors d’oeuvre. Помажемо му у томе и ћаскамо безбрижно“ (УДС: 438).

У то доба, на самом фронту дешавала се фаза битке ,,коју је бујна коморџијска фантазија претворила у легенду“, када је ,,Марко Радосављевић, некадањи први флаутиста бечке опере, а тада војни капелник, својом диригентском палицом, повео батаљон на јуриш“. Праву, ништа мање импозантну истину о овом догађају, Миланковић ипак открива својим читаоцима: ,,Тај мој стари познаник још из Беча испричао ми је да није било баш тако. У долину у којој се налазио са својом капелом, стругнуше неколико плашљиваца, но Марко их врати у бојни ред са неколико псовки мајчиних“ (УДС: 438).  

Ипак, кнез Арсен није се појавио, а комора је морала, након пар дана, да се повуче са положаја и из манастира. У одступању, Миланковић и Станоје Станојевић примају вести о погибији Владете Ковачевића, сина познатог историчара Љубомира Ковачевића (1848-1918), те о смрти команданта седмог пука Александра Глишића, која је додатно разгневила српске војнике. Наиме, Глишић је кренуо да се, по споразуму са командантом турског одреда, на ничијој земљи нађе и прихвати предају Турака, када га је покосио метак истог турског заповедника. Српски војници на јуриш су након овога пробили ту линију фронта.

Комора се повукла у Челопек, у просторије школе, у којој је била инсталирана и војна болница. Након тога, стигла је депеша да се креће ка Младом Нагоричану, где су вођене најљуће борбе, што је, како су тумачили Миланковић и другови, значило да је битка већ добијена. У тренуцима транспорта ка одређеном положају, Милутин Миланковић бележи призор који је видео са гребена између Никуљана и Нагоричана, где је, на попришту најљуће битке, ,,својим одличним цајсовим догледом“, у долини Пчиње видео ,,коњичку колону како друмом креће југу“, и тренутак у коме је знао да је битка добијена: ,,у тој, мени неразумљивој шаховској игри војсковођа, видим и разумем јасно да се наша војска креће напред и гони побеђеног непријатеља“ (УДС: 443). Када су 12. октобра Миланковић и Станојевић сишли у Младо Нагоричане, крушедолском шљивовицом коју је њихов претпостављени Божановић понео и чувао за тај тренутак наздравили су нашој победи у бици, а затим и изнели свој план да се пребаце самостално у Куманово, да би онде преузели страну штампу и наставили са послом због којег су првобитно уопште и послани у рат, јер су проценили и сами да су досад били ,,само непотребан терет његове коморе“ (УДС: 443).

Пре поласка, Миланковић описује како је у Нагоричану видео и дугачке колоне турских војника, наших заробљеника, и у њиховом опису, јасно локализује још један од узрока турског пораза. Описујући како су турску војници падали од глади и испцрпљености, те како је тада поступила наша војска, Миланковић диже споменик чојству војника који су тада ослободили оно за шта су веровали да је југ њихове земље:

,,Треба их нахранити!, предложисмо, а са нама се сагласише сви присутни. Два жандара донесоше пуну корпу хлеба. Када је видеше Турци, зинуше од чуда и ишчекивања. А када жандар поче да сече тај хлеб и да им пружа свакоме по једну кришку, не знадоше како да нам што боље изразе своју захвалност. Када би им при јелу мрвица хлеба пала у блатну земљу, они би је прстима одатле извукли да им не пропадне. Тада нам би јасно да је један од узрока пораза турске војске и тај што је ушла гладна у борбу“ (УДС: 444).

8. Сећања на Кумановску битку и властито славно војевање

Након ових сцена; Миланковић и Станојевић крећу у Куманово, сељачким колима на којима је, поред њиховог пртљага, био утоварен и један војник, контузован у бици, који је остао непокретан. Путујући, пролазе поред гробља и лешева наших и турских војника, а када виде колону војника, не успевају одмах да, у страху, разазнају ради ли се о нашој или турској чети. Када се испостави да су у питању наши војници, који им говоре да на терену још има Турака који су заостали иза битке и који ,,на самце или ненаоружане припуцавају и кидишу“, сељак који вози универзитетске професоре и контузованог војника одбија да иде даље, страхујући за своју безбедност, јер су му Турци на Челопеку заклали брата. Ипак, пут бива настављен, након што су друга војничка коморџијска кола у пролазу уверила путнике да је траса слободна и безбедна, а и кад су професори повадили револвере, а војник у руке узео пушку. Кроз свеже поприште битке, засуто лешевима и наших и поражених турских војника, изнад кога ,,круже гавранови и спуштају се на свој плен“, кола су се кретала споро, а опрезни сељак инситирао је да се обрати додатна пажња на сваки иоле опасан детаљ. Када је сељак хтео да прегледа један сумњив врбак поред моста, београдски професори учинили су то уместо њега и, установивши да нема разлога за панику, наставили пут преко моста пешице, мало испред кола са њиховим пртљагом, сељаком и војником на њима. Међутим, кад је из сумњивог врбака провирио црвени фес, настао је моменат који на цео ратни пут Милутина Миланковића и Станоја Станојевић баца посебно светло, а који је у маниру правог реалисте и хумористе описао писац и протагониста:

,,Станоје пребледе и повика: Тај нас гађа пушком! и поче да бежи. А и ја потрчах за њим. Зазујало ми је лево уво и, ваљда због тога, имао сам осећај да ће и поред њега прозвиждати фијук пушчаног зрна, па нисам веровао да ће ме погодити. Тада приметих да смо обојица утрчали у таман поорано влажно поље и да се, поред свег напора својих ногу, споро одмичем да бих могао утећи изван домета војничке пушке. Зато одлучих да тражим спас у јарку ископаном поред друма. Но пре него што сам остварио ту намеру, зауставих се и погледах уназад према мосту. Ту видех ово. Наш војник који нам је говорио да не може да мрдне, скочио је хитро са кола. И Станоје се зауставио. Видим да се нашао у тешкој ситуацији, јер командова војнику: Држи пушку на готовс! Војник га послуша и напери пушку у долину. Оданде излази погружен један човек, истина покривен црвеним фесом, но у сељачком оделу и без оружја. Ширећи обе руке рече: Ја сам, бре батко! Тај сељак није доспео да свој турски фес замени нечим другим, а сакрио се под мост у сасвим невиној, дискретној намери, кад га наши пратиоци опазише и преплашише њега, себе и нас двојицу“ (УДС: 447).

Милутин Миланковић могао је да овај догађај уопште не исприча, и он би, чињеницом да се Станоје Станојевић упокојио 1937, остао заборављен. Међутим, како сам призаје, иако без Станојеве дозволе, решио је да опише овај догађај у својим Успоменама, јер га је „многима испричао“ и јер, како шеретски примеђује писац који се ни једног јединог момента у својој аутобиографији не стиди и на сваки гледа са накнадном ведрином духа, ,,право је да Станоје подели са мном славу бежања преко кумановског бојног поља, засутог мртвим Турцима“ (УДС: 447).

Када су се окрепили водом јер им се грло осушило ,,због претрпљеног зорта“, Миланковић и Станојевић најзад су стигли и до Куманова, где су видели како наше комите ,,бомбама руше џамије“ а ослобођени становници града се ,,оружјем, палежом и пљачком обрачунавају са својим досадањим угњетачима“. Уверени да локални Турци, чији домови су искићени импровизованим белим заставама, лојално извршавају предају новој власти, професори посећују дом свога студента Јована Алексића, чији их отац угошћава и части обилато као ослободиоце.

Након дана препуног догађаја и ноћи коју су мирно ,,слатко преспавали“ угошћени у дому Алексића, ,,иако се целу ноћ чују меци међусобног обрачунавања кумановских Срба и Турака“, сутрадан су Миланковић и његов колега присутвовали и потресном догађају. У порти кумановске цркве, која је због тамо допремљених од Турака отетих топова ,,личила на убојни арсенал“, били су сведоци испраћаја тела покојних Владете Ковачевића и Аце Здравковића, као и посмртног слова које је наш стари историчар одржао над синовљевим одром, завршивши га речима: ,,Кажи Лазару и Милошу и свим осталим косовским јунацима да је Косово освећено!“ (УДС: 449).

9. Миланковић као антипод хвалисавом војнику

Проведовши још један дан у Куманову, у коме нису успели да пронађу међу поштом потребне материјале из иностранства, Станојевић и Миланковић одлазе у Скопље, у коме су се Турци без борбе предали. У бившој Душановој престоници, пријавили су се на службу у пресбиору Врховне команде, и поред својих колега Слободана Јовановића и Бранислава Петронијевића, тек тада су могли да примају и дају информације због којих су се у рат и запутили. Станоје Станојевић страним новинарима давао је информације о Кумановској бици, а Милутин Миланковић преводио је штампу на немачком језику за наше потребе. Наравно, како и обично бива, испоставило се да су војници при комори имали много више информација од оних који су учествовали у борбама у првим редовима, што се потврдило и на случају Веселина Чајкановића, који је, као водник у седмом пуку и учесник најљућих борби, од целе битке видео само ,,свој вод и да је при једном јуришу прескочио преко мртвог турског војника“, док су они у комори, како их Миланковић тачно и јасно дефинише и назива, ,,неборци“, видели толике гомиле мртвих и рањених, а поврх тога о свим догађајима прикупили и много више информација од оних који су фронт пробили и битку, напослетку, и добили.

У чињенице које су задивиле Миланковића у рату, долази и та да је наш велики научник, који је и сам у Даљу одрастао уз народне песме, био фасциниран чињеницом да је при ослобођењу Прилепа наша војска хитала напред вођена сеном легендарне личности Краљевића Марка и правдајући се речима ,,Та зар смо могли и смели да, пред рушевинама Маркова града, узмакнемо као кукавице!“ Историјски Марков лик, безначајан поред онога којег је гусларски геније опевао, био је тај који је, како Миланковић каже, у оно херојско време,  ,,повео нашу војску преко стрмих литица до врхунца епопеје коју проживљујемо“ (УДС: 451). 

Уз приче како је престонички политичар постављен на своје место када је дошао да парадно обиђе Скопље и у чистој униформи се врати у Београд првим возом[4], те уз препричавање шала, каламбура и досетки непревазиђеног нашег комедиографа Бранислава Нушића, који је у ослобођеном Скопљу био душа свих народних скупова и забава, али и кафанских и коцкарских дружина, Миланковић је стигао до краја свог ратног дневника. Када је 24. новембра закључено примирје, а њихов непосредни командант Божановић произведен у чин генерала због ратних заслуга, од истога су професори универзитета добили дозволу да се врате из Скопља у Београд, јер су тамо, како Миланковић признаје, ,,постали сасвим непотребни“. Најискренијим признањем ,,Вратисмо се  после двомесечног одсутва из крвавог рата – не омирисавши барут“ (УДС: 453), Миланковић завршава своју исповест о своме „неборачком“ војном учешћу у ослобађању класичних српских покрајина из нашег златног Средњег века.

Цела ова ратна авантура, написана без и једног јединог момента који би од „неборца“ и аристократе духом и на тренутак могао да произведе хвалисавог војника, завршена је на начин да белешке о њој представљају редак пример ратних дневника који није за читање тежак и чија основна мисао водиља је ведрима, а основно обележје текста латентни хумор. Миланковић ни по чему није тип познат из историје књижевности, militis gloriosi^[5]. Он није хвалисавац и  фабулатор неистина, него хроничар и аутобиограф, мемоариста, али никако лажов и кукавица. Без и једне назнаке свих класичних одлика овога лика, а са огромним читалачким искуством и интересовањем за историју у којој се неминовно са оваквим појавама сусретао, Миланковић је писао о рату штиво које је документарно, али пре свега интересантно, и то и више од века након свога настанка. Као пример „неборца“, што је реч којом је своје учешће у ратним дејствима најтачније описао, дефинишући активног војника ангажованог при фронту, али истовремено далеко од свих опасности које вребају са њега, Миланковић ствара нови лик у књижевности, потпуни антипод хвалисавом војнику. Приказана слика бега преко бојног поља, руши све стереотипе о војнику као неизбежном хвалисавцу, а њен аутор својим читоцима од тог тренутка постаје, ако већ до тада није, толико присан и билазак, да све његове доживљаје разумевамо као приватну историју која целом народу служи на понос, па чак и када се, на непоновљив начин, препричава један нехеројски, али дубоко хуморан чин у простору у којем му није било ни време ни место. Чињеница да у своје будуће читаоце инвестира толико поверење, да са њима дели и овакве епизоде из свога богатог животописа, чини нам аутора овага дела готово присутним у просторији у којој ове обимне мемоаре читамо, јер као да можемо да наслутимо да велики научник и озбиљне приче и анегдоте бележи колико због њихове документарне, толико и због литерарне вредности, и као да само очекује какав ефекат ће која његова прича да изазове, па да се задовољно и ведро и он осмехне са својим читаоцима над својим, по свим мерилима, успешним делом.  

10. Војни цензор при београдској Главној пошти, Други балкански рат и пречански патриотизам у освит Великог рата

По повратку са фронта у престоницу, војна дужност унверзитетских професора Станоја Станојевића и Милутина Миланковића није престала: као и све остале професоре Универзитета, распоредили су их на место цензора на београдској Главној пошти. Свакодневна обавеза укључивала је два часа дневног ангажмана – у Миланковићевом случају, ноћног, од 22 сата до поноћи – а опис посла који су обављали, доноси сам Миланковић: ,,Ту смо отварали сва писма која су ишла у нностранство, читали их испитујући да ли у њима нема чега што би штетило нашим државним интересима, али, за цело време нашег службовања, не нађосмо ништа што се не би смело пропустити“ (УДС: 454). Ипак, Миланковић ни овде није одолео шанси да читаоце почасти пикантеријом:

,,Но, зато нађосмо других занимљивих ствари, писмо једне Београђанке која је отишла на свадбено путовање и својој најбољој пријатељици описала прву брачну ноћ. То писмо, написано под свежином утисака, завршава се речима: Удај се што пре да, млада, осетиш све сласти живота! Било је ту и разних других писама која су се бавила проблемом љубави. Похватали смо разне дозвољене и недозвољене љубавне везе и завирили дубље у интимни живот београдскх породица. Но све што о томе дознадосмо одржасмо у тајности и зато и не смем ни сада да о томе дајем извештај“ (УДС: 454).

Други балкански рат Миланковић је провео без војне службе, али је оставио белешке о истом. Описао је сусрет са најбољим пријатељем из студентских дана, Бугарином Николом Жупуновим, са којим се, као инжењером на проласку кроз Србију приликом пута у Беч, видео на кратко на железничкој станици у нашој престоници, баш у тренуцима када су два народа била спремна да реше питање разграничења милом или силом. Тај дирљиви моменат, описан је најбоље кроз прве речи у сусрету на перону: ,,Када се састадосмо и загрлисмо, биле су му прве речи: Шта је ово? На нашим границама купе се наше војске једна против друге. Зар после наших заједничких победа над Турском да ступимо у братоубилачки рат?“ (УДС: 460). Ипак, почетак рата који није могао да буде избегнут никаквим дипломатским напором, приказан је и кроз сећање на једног од најважнијих политичара у историји нашег народа, Николу Пашића, кога Миланковић памти како се шета по ливади испод винограда Михаила Петровића и размишљао како да у датој ситуацији поступи. Без жеље да икоме открије своје планове, Пашић је, по сведочењу Милаковићевог и Пашићевог пријатеља Тасе, овако одговорио на једноставно питање хоће ли бити рата: ,,Пашић му рече: Овај, знаш. Или ће да бидне рата или неће да га бидне. Треће могућности нема. Но може да се деси! Али то нека остане међу нас“ (УДС: 461).

Рата је, наравно, биднуло, а Миланковић је, желећи да се из прве руке информише о борбеној готовости супротстављених страна, информације тражио од свога пријатеља који је командовао нашом војском при освајању Једрена, који му је дао јасно поређење нашег и бугарског војника, које је умирило и даљског патриоту, али и пацифисту, небораца и званичног поштанског цензора:

,,Одговорио ми је ово: Бугарски војник је чвршћи, здепастији од нашег. Зверски храбар, дивљак према нашем, питомом. Али наш војник је интелигентнији, бори се самостално, из власти иницијативе, јуриша, као добар коњ-тркач, без корбача. Зато, ето, можемо са спокојством дочекати развитак догађаја“ (УДС: 461).

Када се све и свршило по претпоставци команданта наше поново победничке војске, те када су се београдски пукови вратили у престоницу испод славолука на којем је писало За Косово – Куманово, за Сливницу – Брегалницу!, и Милутин Миланковић кренуо је у Даљ, да најзад демобилисан проведе у завичају одмор пре почетка наредне академске године. Успут, прешавши Саву, видео је и демобилисане пукове војске којој је некада и сам припадао, који су били нагомилани на нашим границама, јасно само чекајући знак да крену у борбу против српске војске заузете борбама на другом фронту. Миланковић се сећа ових војника, али и речите слике српског пркоса према по свему надмоћнијим, тада већ и наслућеном будућем непријатељу:

,,Сваки од њох носио је на грудима колајну, успомену на ту дуготрајну војну службу. Перон станице био је закрчен српским живљем Земуна и Срема. Сви они подсмешљиво су гледали те аустријске војнике. Чуле су се речи, узвици и кикот: Шта му значе ове колајне? – Та они нису омирисали барут! – То ти је, брајко, колајна за претрпљени страх. – Аngst-Kreuz, како се каже немецки. А када војнички воз крену, махаху им рукама: Путуј, игумане!“ (УДС: 462).

Такође, патриотске манифестације у Срему уследиле су и када је званична Србија на сахрану карловачког патријарха Лукијана Богдановића послала ђенерала Божу Јанковића, команданта Треће армије, која је ослободила Косово и издржала главни напад Бугара на Брегалници. Том приликом, тужни чин претворио се у манифестацију националног заноса због победе, а док је спуштан ковчег са патријарховим телом у гроб: ,,заори се из хиљаду грла, да се небо проламало, бурна овација српској војсци: Живео ђенерал Божа Јанковић! И при повратку Јанковића у Београд поновише се такве овације дуж целе пруге“ (УДС: 462).

Наравно, и када је стигао напокон на одредиште, своју искрено патриотски орјентисану породицу Миланковић је морао да извести о свему што је у Првом балканском рату видео и преживео, а о оном наредном из прве руке чуо:

,,У Даљу и Осеку затекох сву своју родбину у истом одушевљењу. Кад ујка-Васи предадох месингани фишек метка турског топа и његову челичну чауру шрапнела, што сам их власторучно покупио са кумановског бојног поља, Васи навреше сузе на очи. Говорило се само о нашим победама: ја сам причао, а остали ме слушали“ (УДС: 463).

И на овом месту, искрени Миланковић поново себе открива као пацифисту и неборца, иако је могао да искористи подијум припрељен и жељан прича хвалисавог војника. Он о рату прича приче које је прикупио при комори, и не уплиће себе на места где није био, не желећи да од себе, него од колективног лика српског војника направи хероја достојног дивљења свих слушалаца:

,,Нисам, додуше, могао да се похвалим својим властитм подвизима, али сам познавао безброј јуначких дела наших војника. Био сам у стању да о томе напишем дебелу књигу, али је не бих могао објавити, јер језик којим се служише наши војници не беше књижеван, већ пун непристојних псовки којима су наши ратници посведочавали своје борбено расположење. Но тај некњижевни језик смео сам употребити у својим причањима и њима одушевити своје слушаоце“ (УДС: 462).  

Након војног ангажмана под капом (јер, за униформу се, како смо се и уверили, сам побринуо) српске војске, Милутин Миланковић желео је да се посвети своме научном раду, завукавши се, како сам каже, ,,у своје сопче на Универзитету као пуж у своју кућицу“. Ипак, и у ретким мирнодопским приликама, војне теме доспевале су на дневни ред његовог живота. Чак и када више није активно служио отаџбини, Миланковић је бележио своја сећања и импресије на војске и ратове, који га нису мимоишли.

Миланковић се, посредством свог ратног ангажмана, и оженио, што напомиње у поглављу у којем описује своју животну изабраницу, њихово венчање и пут на медени месец:

,,Те године била је зима изванредно оштра, но то Београђанима није сметало да прославе срећни исход Балканских ратова и победе наше војске. Никада дотле није се у Београду толико веселило, играло, свирало и пило. Игранка се ређала за игранком. Својим положајем био сам обавезан да се на неким игранкама и ја појавим: на дворском балу, на светосавској игранци Универзитета, словенском костимираном балу и приредбама у официрском дому, јер сам се у време рата упознао и спријатељио са многим нашим официрима и желео да одржим та пријатељства“ (УДС: 474).

Опазивши госпођицу Христину Топузовић – чији је очух Коста Динић био шест година, као карађорђевићевац и пре повратка на власт ове династије, као имигрант и војни лекар у ондашњем белгијском Конгу –  Милутин Миланковић јој је пришао, а као проводаџија истакао се и његов ратни друг Станоје Станојевић, са којим се на венчању и окумио. Ипак, у тренутку највеће среће у животу, Милутина Миланковића и његову супругу, на свадбеном путовању у Даљ, затекла је ,,бура Првог светског рата“, која их је одвојила од Београда и Србије у наредних скоро пет година.

11. Бурно свадбено путовање: Даљац у Великом рату, домородац-интернирац у завичају

Почетак рата Миланковић је дочекао у Даљу, где га је кум Станоје Станојевић посаветовао да остане, јер је сматрао да је ,,атентат у Сарајеву унутарња ствар Аустрије“. У Аустроугарској тада нашао се и војвода Радомир Путник, а Миланковић оставља овакву белешку  и о свом паду у „ратно ропство“, као и о третману који је имао наш славни војсковођа:

,,Но, признати се мора, аустријске власти поступише каваљерски: Путнику дозволише да оде у Србију и стави се на чело непријатељске војске, а осечке политичке власти дозволише мени, своме домороцу и власнику имања у Даљу, да у своме тамошњем дому живим као интернирац. Захтевали су од мене само то да се не бавим шпионажом и не мичем се из своје куће. Још ми, предострожности ради, одузеше моју стару, недужну, ловачку пушку“ (УДС: 480).

Аустријске власти, ипак, од породице Миланковић тражиле су да и она учествује у рату својим доприносом, који се састојао од тога што су им реквирирали њихове каруце и коње. Њиховог кочијаша, ипак, због старости нису послали на фронт, али га је заменио један ,,крепкији сељак“, како каже Миланковић, који тада напомиње: ,,Тужна срца опростисмо се са нашим коњима и колима“ (УДС: 480), не поменувпи при томе уопште сељака, који се, ипак, жив и здрав вратио из почетних битака Првог светског рата, које је српска војска, на изненађење целог света, добила. По своме повратку у Даљ, неименовани Даљац препричао је своја прикљученија са фронта, која Миланковић доноси као цитат и готову модерну кратку причу и у своме делу:

,,Ево шта се догодило. Када стигох на војиште, предадоше ме са вашим лепим колима и добрим коњима неком генералу на послугу. При сваком премештању његовог штаба возио сам га тим колима. Када се наша војска стаде повлачити, седе ти тај мој генерал у кола и рече ми да терам што брже могу. Но то нам не поможе. Изненада упадосмо у српску топовску ватру. Он и његов ађутант сиђоше са кола, узјахаше своје коње и отперјаше да се све прашило иза њих. У колима остадоше још два његова пратиоца. Ватра све јача, а и тој двојици, да простите, оде кураж у чакшире. Почеше да се договарају немецки. Онда рекоше: Халт! Испрегоше моје коње, узјахаше и побегоше главом без обзира. А мени само довикнуше: Чувај то кола! Како да их чувам, оца вам швапског! Чувај своју кркачу! Та цео друм био је засипан српским шрапнелима. Шта да радим? Склоних се четворношке у подубок јарак и, као да метанишем, почех да читам Оченаш. Нисам га ни довршио, а око мене се затресе земља. Чух ужасан прасак. Засу ме грумење и прашина, а обави ме дим. Умало не изгубих свест. Кад дођох мало к себи, а дим и прашина се разиђоше, видех шта се догодило. Моја кола лежала су претурена, један точак им поломљен, кожна надстрешница поцепана, а јастуци разбацани. Видех да им нема више спаса. Завукох се под њих, извукох из предњег сица своју торбу па стругнух и ја кријући се фуртом по јарку. Једва пронађох своју јединицу. Рекох им шта се десило. Дадоше ми цедуљу и рекоше: Хајде кући!“ (УДС: 481).

Као мајстор кратке приче, Милаковић овај исказ завршава допуном:

,,Ударисмо сви у смех, а он заврши своју причу: Русвај и лом! Не зна се ни ко пије, ни ко плаћа. Хусари без чакова јуре ко зечеви и само се распитују: Хол ван а Дрина?. Еј, мој брајко! Како ли си пошао, а како се враћаш!“ (УДС: 481)

Српски сељак из Даља, који војску у коју је насилно регрутован назива „наша“, али који за пораз исте војске у рату каже ,,добро је почело“, сличан је сасвим и наредном лику, жандару посланом из Осека да Миланковића везаног, пешице и под пратњом допрати у тај град, након уласка српске војске у Срем. У разговору са овим човеком, који је одбио да га веже, та са њиме ипак кренуо колима, а не пешке на пут удаљен двадесет и пет километара, Миланковић опет поставља завичајну имаголошку минијатуру, у којој слика другог из угла пречанских Срба у доба једног од њихових највећих страдања језгровито кроз само седам речи све поручује и објашњава:

,,Када изађосмо из даљског хатара, он поче да уздише. Онда ме, шапћући да нас кочијаш не би чуо, запитао: Бога вам, како ли ће се све ово свршити? Погледах га и разумедох: био је мој сународник. Насмеших се и рекох: Свршиће се као што треба! Лице му се разведри: И ја тако мислим. Мајку им шокачку!“ (УДС: 482).

Пре него што је био интерниран у Турањ код Карловца, а потом у логор у Нежидеру, Милутин Миланковић је успео да своју духовну арситократију покаже у још једном примеру, када је и затвореничку ћелију осечког затвора, тако далек и удаљен на све начине од рата и насиља које над њим врше, успео снагом свог надмоћног интелекта да преобрази у нешто потпуно друго. Након пто је тамничар за њим закључао ћелијска врата, Миланковић се захвалио на љубазности, те затворску ћелију преобразио у своју научничку радионицу, резонујући овако положај ратног заробљеника у којем се нашао:

,,Седох на кревет, обазрех се по соби и стадох да се уживљујем у свој нови друштвени положај. Ово усамљено сопче, далеко од ма које људске граје, изгледа ми као створено за научни рад; ту ми неће нико досађивати и узнемиравати ме. Хајде да искористим овакву, заиста јединствену, прилику. (...) Осећао сам се врло задовољан. Увелико је била прошла поноћ кад се дигох са посла. Када се обазрех по собици, запитах се где се налазим. Изгледала ми је као преноћиште на моме путовању по васиони“ (УДС: 483).

            12. Логораш и диверзант у Нежидеру

Након искуства у логору у Турњу код Карловца^[6], где га је отпратила и супруга Тинка, која је преко ујка Васе посредовала да се из нељудских услова убрзо и отпусти и остане интерниран у самом граду, Милутин Миланковић отпремљен је у логор у Нежидеру. У нежидерској касарни, Миланковић је био интерниран у посебној соби, са друштвом ,,такозваних интелектуалаца“, које се састојало од: ,,три глумца загребачког Казалишта, четири правника загребачког Свеучилишта, једног фармацеута, једног типографа, једног трговачког помоћника, једног келнера и једног бившег робијаша који је увршћен у то друштво не по своме рангу, већ као послужитељ“ (УДС: 487).

Услове робовања са овако пробраним друштвом, због боље кухиње, Миланковић је лакше подносио, а као највећи борац за његова права, поново се показала Тинка, која је желела да активира сав социјални капитал ујка-Васе Муачевића и да ослободи супруга интернације, не либећи се да у томе иде и до највиших инстанци. О њеној решеност, а Миланковићевој ведрини и у трентуку када је, без властите кривице веће него што је припадност српском народу, био лишен слободе, говори и сцена у којој Тинка у посети утамниченом супругу говори: ,,Ако буде потребно, поћи ћу и пред самог Фрању Јосифа“, на шта Милутин Миланковић одговара: ,,Поздрави га са моје стране!“, након чега обоје, само пар тренутака након што су плакали над својом судбином, весело крећу да се смеју и да поново заобрављају недаће које су их снашле на научниковом животном путу кроз васиону и векове.

У условима тамновања, Миланковић поново постаје овлаштени војни тумач за немачки језик, као и у Првом балканском рату, само овога пута ту функцију не обавља у комори, него диверзантски извршава у заробљеничком логору. О тој његовој вешто спроведеној акцији и диверзији, сведочи поглавље у којем је описао како је набављао преко једног затвореника који је преко дана био принудно запослен на железничкој станици,, ,,за добре паре“, бечке новине од неког црној бези склоног скретничара. Тада би Миланковић скупо плаћене новине из престонице непријатељске војске читао над отвореном ватром њихове собне пећи, те дешифровао и памтио вести, после их преносећи друговима. Кад је успео да одгонетне да се иза једне једине реченице, ,,При нашем напредовању наиђосмо на јаког непријатеља те се наметнула потреба да отпочнемо далекосежни покрет унатраг“, крије уствари признање пораза аустријске војске у Колубарској бици, Миланковић је том вешћу обрадовао све заробљенике у логору. Ангажманом супруге Тинке и ујка Васе, преко познанства са грофом Иштваном Тисом, ,,мађарским министром-председником“, како га назива Миланковић, Милутин је ослобођен из логора и упућен на интернацију до краја рата у Будимпешту. При самом изласку из логора, на Бадње вече 1914, Миланковић је поново показао своју пацифистичку нарав у пракси, када се, одлазећи из логора, најтоплијим поздравима и жељама опростио са својим тамичарима:

,,Све су то били старији људи, обвезници трећег позива, домороци Бургенланда, који су између себе говорили немачки. Учтиво ме поздравише, а ја им приступих да се са њима опростим. Пожелех им срећне празнике, а када на завршетку изговорих речи Еванђеља И на Земљи мир – међу људима благоволеније!, стиснуше ми руку, потапшаше по рамену и умало ме не загрлише. Још када сам седео у колима и кренуо својим путем, махаху ми рукама, толико срдачно као да сам им брат, а не непријатељ“ (УДС: 493).

13. Крај петогодишње одисеје: Пештански дани и поверљива тајна мисија

 У Будимпешти, граду који је познавао из времена свог полагања официрског испита у војсци чији је сада непосредни заточеник био, Миланковић је провео период до краја Првог светског рата. У друштву Срба и југословенски орјентисаних осталих интелектуалаца, Миланковић је сведочио рату из разнх перспектива, радећи свакодневно свој научнички посао у просторијама библиотеке Мађарске академије наука.

Након доласка из нежидерског логора, научник искрено казује да је наредне дане провео у најбољем расположењу: ,,Уживао сам у своме послу, друштву и слободи кретања, а поготову у томе што је Србија стајала непобеђена, без непријатеља на своме земљишту, осим ако нису били заробљеници“ (УДС: 495).

Године 1915, опет, Миланковић је у друштву Светозара Прибићевића пратио вести из мађарске штампе, али није дочекао да она објави и реч о томе да Србији стиже савезничка помоћ из Солуна: ,,Но та помоћ иако обећана, не дође. Србија би препуштена самој себи као жртва чије би мрцварење забавило и искрвавило стоглаву непријатељску неман“ (УДС: 499).

Исте 1915, Миланковић је доживео и највећу породичну радост, али пре тога и тугу: прво му је, 21. новембра, умрла мајка, а потом му се, 25. децембра, родио син.

Пратећи стање на фронту, до самог краја рата, Миланковић је био принуђен да се активира и као инжењер, ступивши као статичар у пројектантски биро пештанског Србина Милана Харминца. Краје 1917, пројектовао је армирано-бетонске конструкције новог санаторијума у Татри, јер је онде морао да одведе на лечење супругу Тинку, која је оболела од почетка катара плућа. Срећно излечивши супругу, Миланковић је дочекао и да српска војска, ,,као бујица која се не да зауставити“, крене у ослобађање поробљене домовине. Када су напокон и по први пут у историји све српске земље ослобођене и уједињене, Миланковић  је у Пешти дочекао савезничку мисију, при којој је био и, као представник победничке српске војске, мајор Михаило Боди, научников предратни ,,познаник са отмених београдских журева“ (УДС: 505). Њему се Миланковић пријавио на војну дужност, и како каже, нашао доста запослења, али је и наступајућу зиму напокон провео безбрижно: ,,Но слободно време проводио бих у гозбама. Победа нашег оружја прослављана је у кругу пештанских Срба целе зиме и поврх свих многобројних зимских празника“ (УДС: 505). Припремајући се за повратак у Београд, Миланковић помиње да је морао да, уз помоћ Енглеза, у главном граду Мађарске изрши и још једну ,,деликатну мисију“, тј. да изнесе, ,,поред све строге забране у том погледу“, вредносне папире и имовину Српске банке из Пеште. Успео је, уз ,,драгоцену услугу Енглеза“, и да се врати у ослобођену престоницу нове јужнословенске државе, и да изврши своју тајну мисију:

,,Њихов представник у војној мисији, поруник бојног брода Уиљем Фриман, доби наређење да из Пеште у Београд упути удобан путничи пароброд који би одвезао у Пешту једну повећу делегацију. На тој лађи на којој се лепршала енглеска застава, а која се зваше Гизела и била, дакле, она којом сам некад пошао на свадбено путовање, стави ми Фриман на расположење највећу просторију лађе, њен луксузан салон. (...) После угодне тродневне вожње стигох 15. марта 1919. у Београд и заврших тиме своје петогодишње бурно свадбено путовање“ (УДС: 505).

Човек који је Први светски рат провео у непријатљском заробљеништву, некада у неиздрживима, а некада и у мање тешким условима, те који се борио са мајчином смрћу, болешћу супруге, рођењем детета и то све у условима у којима је морао да се финасијски сналази активирајући се поново и као инжењер, али и као „тајни агнет“, цело ратно искуство, након што је прошло, у складу са својом основном девизом, ведрином, назива ,,бурним петогодишњим свадбеним путовањем“, не желећи да се ичега чега се присетио сећа са зловољом или бесом, а некмоли са мржњом или икаквим тежим и отровнијим емоцијама. Он се не сећа свога заробљеничког искуства ни са заслуженом надменошћу представника народа и војске који су овај рат од почетка водили најхрабрије и на послетку у њему и донели одлучујуће победе савезницима, него пушта да оно што је било остане у прошлости, окрећући се будућности, од које жели да поново проживи само најлепше и упамти само најбоље. Као када је у затворској ћелији завичајног Осека пропутовао једне ноћи васионом, несветан где се налази, тешке године Великог рата Миланковић такође проводи радећи и бивајући концентрисан на своју породицу, духовно аристократкси издигнут изнад реалности, не желећи да призна да се свет налази у стању у којем пакао, чиинило се тада, никада није био ближи Земљи. На победничкој страни, он из рата не износи ни једно сећање на противнике као на непријатеље, и окренут само напред, ведар и оптимистичан, жели да у целом свету види поново само добро.

13. Повратак у поратни Београд и ратни плен Милутина Миланковића

Када је најзад дошао у Београд, Милутин Миланковић доживео је нашу порушену престоницу, у њеним тешким данима, као свој дом, који воли без обзира на све јер му је, ,,и у том бедном стању, Београд изгледао величанствен у својим херојским задобивеним ранама“ (УДС: 506). Очекујући да свој дом види у потпуности разрушен, био је згранут када га је видео целог и неоштећеног, јер је у њему рат провео високо рангирани војник окопационе силе, који је још додатно наместио једну, до тада празну собу Миланковићевог стана! Наравно, Милутин Миланковић, као частан човек, одмах је тај, како га је он назвао, „ратни плен“ који се нашао у његовој кући прво пријавио властима, а потом, не могавши да пронађе правог власника ствари, поделио својим мање срећним колегама и познаницима, којима је рат однео или покућство, или и целе куће.

Када је видео да је немачка бомба разорила зграду старог универзитетског здања, Миланковић се осећао делимично одговорним, јер је ту зграду легалном војном метом учинила једногласна одлука донесена на седници Филозофског факултета, на којој је он водио записник, а која је дозволила постављање „антене за примање часовних сигнала одашиљаних са Ајфеловог торња у Паризу“. Сећајући се тог превида, он искрено и са кајањем, без накнадне памети, али делимилно иронично, признаје да та одлука ,,Усвојена је једногласно, а ниједан од нас не увиде њену глупост. То је често осбина једногласних факултетских одлука - оне се доносе без размишљања“ (УДС: 507).

Пишући о поратном Београду, Миланковић оставља белешку и о једној дами ,,која се толико погосподила“ за време рата, да ју је једва препознао. Када сазна од пријатеља да је иста била ,,пријатељица Салиса-Севиса“, аустријског гувернера окупиране Србије, Миланковић признаје да се малициозно насмешио, али је онда још једном разобличио пред собом све илузије о рату, схвативши из пријатељевог коментара да сви закључци у тешка времена често вреде као и једногласне факултетске одлуке његовог одсека: ,,Ко год да се за време окупације нашао у невољи, под казном или пред самим стрељањем, па успео да затражи њену помоћ, она га је спасла својом неодољивом моћи над свемоћним гувернером. Грешница је – али је доброчинитељка!“ (УДС: 508).

Од барона Јоце Рајачића, Миланковић је сазнао да вихор Првог светског рата није у Даљу нашкодио његовом очинском дому, а да је на доглед с прозора његове куће, „на вр' башче“, како би се рекло у његовом родном селу, и наша војска остварила један јуначки подухват, заробивши целу флоту аустријских путничких и теретних бродова, којима су српски добровољци пресекли пут и зауставили их ту, учинивши их тако југословенским ратним пленом. Да из окршаја обе војске којима је Миланковић својевремено  припадао, у сукобу његове родне земље и његове отаџбине даљски Миланковићи нису имали веће материјалне штете, говори и епизода о повратку њихових реквирираних каруца, које смо последњи пут затекли претурене у сремском блату, када је српска војска непријатеља одбацила даље од његових почетних положаја планиране брзе окупације Србије. Када се ситуација на фронту променила, Аустроугарска се показала у своме пуном стереотипном потенцијалу:

,,Кад Аустријанци отпочеше са успехом своју другу, Потиорекову офанзиву, наиђоше у јарку поред друма на те наше испребијане и разбуцане каруце покривене блатом и прашином. Нико живи није имао за њих интереса, зато би временом иструлиле као незакопан леш. Али бирократски прописи старе монархије наређивали су нешто друго. Зато их њени ратници ослободише блата и прашине и прочиташе број возила забележен на њима. Завирише у своје спискове реквирианих возила, прочиташе у њима име име и адресу власника и упутуше му ту својину службеним путем кроз целу позадину југоисточног фронта. Тим путем стигоше на своје старо место“ (УДС: 526).

Аустрија која све нумерише и бележи, као у причама и романима Иве Андрића, показала је да је била ненадмашна у историји по питању спискова и поштовања и строгог спровођења у дело одредби са папира. Однос према човеку, једнако хладан и нехуман као однос према стварима, постарао се на исти начин и да се у родни Милаковићев Даљ врате и, када је то било могуће, земни остаци његових сусељана погинулих у плавој униформи, на Галицијском фронту, о чему сведоче бројне приче и стари споменици на Православном гробљу у Даљу.

14. Мирнодопски ангажман у Краљевој војсци

У време Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, те и касније, све до рата, Миланковић је у новој држави уживао заслужен и велик углед, што је био и разлог због којег је био позиван као пројектант, консултан и експерт у многим случајевима у којима је тражен суд најумније главе из дате области. Међу бројним ангажманима, поред стручног мишљења за које би га увек питали у Министарству војске и морнарице, јер је био цењен као строг, приниципијелан и непоткупив, за Команду ваздухопловства, која је у то доба подизала армиранобетонске хангаре, радионице и магазине, Миланковић је радио пројекте и надгледао радове на аеродромима у Бежанији, Загребу, Мостару, Скопљу, Краљеву, Панчеву и великој палати у Земуну.[7] Понекад одвојен од породице, Миланковић је ове мирнодопске задатке за нашу војску радио лако и са еланом, осећајући се подмлађено у тренуцима када је, као инжењер, морао да се пење по оплати кровне конструкције, гори по цео дан на сунцу, али и на крају дана тражи освежења у жупском вину и месу са роштиља, како наводи у једном свом сећању. Такође, када је једном приликом због посла путовао у Скопље аутомобилом, искористио је ту шансу да супрузи и сину покаже и поприште Кумановске битке, на коме је наша војска извојевала величанствену победу, а он и Станоје Станојевић извели огледну наставу из стратешког одступања на брисаном простору.

Када је Милутин Миланковић публиковао своје, како га он назива, научно-популарно дело Кроз васиону и векове, његов одјек у југословенској књижевној чаршији није био велик – није објављен ни један приказ на нашем језику, насупрот преко стотину приказа објављених након првог издања дела на немачком, како наводи сам Миланковић – али је суд публике био и више него повољан. Да илуструје како је дело добило позитивну рецепцију, међу његовим бројним и разнородним читаоцима, Миланковић наводи и случај потпуковника Хаџи-Поповића, управника грађевинског одељења Команде ваздухопловства, који је био ,,страх и трепет својих потчињених, од којих је тражио беспрекидан канцеларисјки рад и сам предњачио у њему“. Исти човек, на питање да ли је прочитао дело, те како му се допало, дао је писцу овај одговор, који Миланковић са поносом цитира: ,,Стид ме да признам! Читао сам га од јутра до мрака. И то у доба канцеларијских часова! При томе га држах, прикривеног, у ошкринутој фиоци свога стола, да моји намештеници не примете моју несвесност у вршењу дужности“ (УДС: 639).

У инжењерској пракси, Миланковића је на бежанијском аеродрому дочекивао и његов заробљенички садруг, помињани „бивши келнер“ из нежидерског логора, Милан, који је после рата држао кантину на аеродрому, где је увек дочекивао свог ћелијског друга на најбољи могући начин. На истом градилишту, Миланковић се радећи одмарао:

,,Опшетао бих цело градилиште, успео се на скелу и оплату новог хангара и ту у акробатским вежбама, а изложен јарком сунцу, провео цело поподне, напрежући, додуше, своје ноге, али одмарајући своју главу. Нада мном, високо у ваздуху, вежбали би се наши војни авијатичари,  у својим вратоломним летовима и лупинзима“ (УДС: 651).

Ипак, више него авијатичари и њихови ,,апарати“, како је Миланковић, као и Црњански између два рата, називао авионе наше авијације, научника су у бежанијско предвечерје одушевљавале роде, јер је њега, који је био огледни пример пацифисте, природа увек више импресионирала од достигнућа људске руке, поготово оних намењених војној употреби: ,,Посматрао сам са усхићењем њихове кругове, осмице и лупинге, и уверио се да је лет птица лепши и гипкији од лета најокретнијих авиона“ (УДС: 651).

15. Немачко бомбардовање Београда 1941. године

Авиони као тема, појављују се поново онда када су из њих на нашу престоницу 6. априла 1941. полетеле бомбе. Миланковић детаљно, по својим дневничким записима, реконструише како је на београдску професорску колонију непријатељска солдатеска истресла свој убиствени товар. Сећајући се како је протекло јутро у којем је луфтвафе пробудио Београђане, Миланковић бележи сцену у којој се сећа себе као привеременог команданта комшилука, и искрено је, као и увек, до у детаљ преноси. Сакривени у заклону комшијског подрума који су заједничким радом ,,преуделиси“ да буде склониште од бомбардовања, Миланковићева породица и суседи чекали су да челична оргија са небеса престане. Умиривши жене и децу речима ,,Не бојте се!“, Миланковић бележи како даље није успео ни самога себе да смири и како је преживео то искуство блиске и неумитне претње смрти:

,,Сви одахнуше душом, а ја, поласкан тим њиховим поверењем, а својим ауторитетом, пожурих да их уљуљкујем у осећај потпуне сигурности. Но поновно зујање немачких авиона надјача звук мог гласа. Ужасан прасак, тресак и ломљава зауставише ми речи у грлу, а цела кућа се затресе до темеља. Тек после извесног времена вратила ми се способност говора, но не начиних од ње никакву употребу, јер нам је свима било јасно да смо стајали смрти толико близу као никда дотле у животу“ (УДС: 709).

Ипак, ведрина духа Милутина Миланковића огледа се у томе што је, чак и након овог искуства, у којем је само десетина секунде учинила разлику да бомбе не падну на склониште у којем су били, него не улицу преко пута, већ наредног дана, у потпуно једнаким условима, владала сасвим другачија атмосфера. Наиме, сместивши се поново у склониште, Миланковићи и суседи направили су, док су авиони изнад њих летели, закуску, а од бомбардовања комшијско дружење:

,,Зујање непријатељских авиона и одјек њихових бомби нису нас више узенемиравали; човек се на свашта навикне. Почесмо да се шалимо и смејемо, и вероватно бисмо остали и даље на окупу да се не пронесе глас како се непријатељска војска са севера приближује Дунаву. А наша колонија била јој је прва на удару!“ (УДС: 711).

Усвојим првим налетима, немачке бомбе порушиле су и штамаприју у којој је тек недавно одштампан последњи табак Миланковићевог животног дела, Канона осунчавања. Неповезана књига налазила се под рушевинама, под ударом атмосфералија, и тек касније, када је откривено да јој недостају само поједина поглавља, она су поново доштампана и ово научно дело историјске важности, које је имало своју личну историју и преживело и само бомбе и окупацију, постало је светски познато. 

16. Окупација, немачки неборци и савезничка бомбардовања

Када је немачка војска дошла у Београд, ,,гешптаповци“ како их Миланковић назива,  и фолксодојчери ,,имали су пуне руке посла. Њихови аутомобили у којима би поред шофера седео по један фолксдојчер разјурише се по Београду, на страх и трепет целог становништва“. Наравно, јасно је да је појава таквог возила изавала напад страха и панике у његовом дворишту и комшилуку, али је онда откровено и да међу окупаторима има људи који су, иако у униформи, неборци, као и Миланковић у Балканском рату:

,,Лако је разумети колико се Тинка уплашила кад се, 15. маја 1941, једна такав ауто заустави пред нашом кућом. Из њега прво изађе онај фолксдојчер па надмено и ауторитативно запита: Је ли то кућа професора Миланковића? Тинка претрну, а реч јој запе у грлу када виде како из аутомобила излазе два немачка војника, по изгледу официра. Али јој паде сав терет са срца када је они поздравише и довикнуше: Долазимо из Фрајбурга и доносимо поздраве професора Сергела! (УДС: 713).

Када су млади официри открили да су, у ствар, научници, те да носе поздраве свога професора угледном научнику, Милутин Миланковић дошао је на идеју да у целости сачувани огледни примерак свог тек одштампаног Канона пошаље своме немачком колеги, надајући се да ће га, мимо домета икаквих бомби, у Немачкој сачувати од нових налета истих оних преко којих и покушава да га изнесе из Београда и спасе из окупиране Србије. Наравно, у овом тренутку, Миланковић у дело укључује и неизоставног српског сведока, комшилук, који је преко плота посматрао и сам себи тумачио шта се све то догађа у дворишту њиховог суседа. Када су видели да након сат времена Немци напуштају Миланковићеву кућу са гомилом материјала у рукама и одводећи професора у свој аутомобил, сву су билу уверени да га, како аутор сам каже, ,,воде у хапс“:

,,Но ауто се није кретао са свога места. У њему су ми моји посетиоци показивали и тумачили уређаје своје лабораторије. Тек после извесног времена, које их је својом дужином још више обеспокојило, моји суседи видеше са изненађењем како излазим из аута, рукујем се са својим посетиоцима, а они ми, када је ауто кренуо, машу пријатељски руком“ (УДС: 714).

Овакву праксу, непријатељска окупациона сила понављала је више пута:

,,Случај да који припадник немачке војске закуца на вратима мога дома поновио се неколико пута, али ме то више није усплахиравао. То су били махом млади научници који су, по налогу својих учитеља или из властите иницијативе, дошли до мене да ми донесу поздраве и о мени се распитају“ (УДС: 715).

Миланковића су се, осим појединаца, сетиле и научне институције, које су га као гостујућег професора позивале у Минхен и Беч, али је он вештим одлагањем свога доласка успео и да се трајно ослободи те обавезе, када је Београд 1944. ослобођен. До тада, тешке дане окупације Миланковићи су преживели захваљујући ангажману сина Васка, дипломираног правника и несуђеног дипломате Краљевине Југославије, у аутомобилској радионици, те ,,продајући још сувишни намештај, Тинкин клавир и њене адиђаре“. У међувремену успевали су некако да дознају, од млађих колега које су крадом слушале стране радио станице, све о слому немачке војске, али су претрпели и још једно, савезничко бомбардовање Београда, којег се Миланковић сећа и речито га описује:

,,Било је то 16. априла 1944, на први дан нашег ускрса, у подне, баш када су сви житељи Београда седали за трпезе да прославе тај празник васкрсења. У томе часу запишташе сирене, а англо-американски авиони срушише своје разорне бомбе на унутарње квартове Београда и разорише, као да су од карата, целе редове кућа. Побијени становници кућа остадоше, мртви, одељени једни од других рушевинама међуспратних таваница“ (УДС: 725).

Склонивши се од савезничког бомбардовања у виноград поред Пожаревца, власништво његовог пашенога, Милаковићи су ту провели три месеца, у којима су их надлетали авиони, јер ,,тај крај неба био је пролазна станица ваздушних јединица које су из Фође полазиле на источно бојиште. Ту би се поделиле у поједине групе да наставе свој лет за Бугарску, Румунију или Мађарску. При ведром небу, виђали смо их стотинама над нама, сјајнобелих, у њиховом достојанственом лету“ (УДС: 725). Исти ти достојанствени авиони, једном приликом скрелули су на небу у лево, те поново бомбардовали Београд:

,,Убрзо дознадосмо да су, овога пута, његови спољни квартови били жртва тога напада. То су били још једини пуни, штавише, препуно насељени делови града, и зато је тај непријатељски напад имао великог успеха, не у погледу разарања материјалних добара, већ уништавања људских живота“ (УДС: 726).

17. Ослобођење Београда и праг Новог доба

Уз опис тешких дана неимаштине, црне берзе и расула у Београду нето пре ослобођења, Миланковић описује како је и његова породица доживела коначно да види ослободиоце у престоници. Преселивши породицу на свој захтев даље од професорске колоније, у кућу своје сестре Милене, да би избегао совјетску артиљерију са Дунава, Миланковић је најближе довео између две ватре, где су били живи сведоци уличних борби:

,,Ујутро, 15. октобра, приметисмо како се први совјетски војник пришуња поред нашег заклона. Убрзо иза тога видесмо како се, из рушевине куће, нама преко пута, појави један немачки војник. Застаде унезверен, а одмах затим паде, погођен непријатељским куршумом. Залутао је у улицу у коју је непријатељ таман био продро и платио ту несмотреност својим животом. Ни један од његових другова не беше сведок те његове погибије. Његова родбина неће никада дознати где и како је погинуо и можда ће се још надати његовом повратку. Његов леш остаде ту, на улици. Убрзо затим видимо неколико совјетских војника као јуре кроз нашу улицу. Један од њих паде, ту пред нама, мртав на земљу. Поред наше куће пролазе тешка панцерска кола са дугачком топовском цеви. Да га та кола не прегазе, војници одгурнуше ногом леш погинулог друга до леша погинулог Немца“ (УДС: 727).

Док су пили сакупљену кишницу, јер разорени водовод није снадбео грађанство водом, Миланковићи су се у свом заклону и лично упознали са ослободиоцима наше земље:

,,Совјетски војници улазе у нашу кућу да би се уверили да ту нема скривених Немаца. Када их у томе погледу оспокојисмо, траже воде. Но кад их њоме не могосмо послужити, задовољавају се радо и ракијом. Разгаљени њоме, остају неко време у пријатељском разговору са нама. Причају нам како се њихова јединица борила на Стаљинграду, а оданде, успут, све до Београда. Питамо их за њихов родни крај и породицу. Родом сам, прича један од њих, из Полтаве. Убише ми мајку, сестру и два брата. Жао ми их је, жао, жао! И његово лице доби благ и тужан изглед; глас му звучи меко и осећајно. Одједном тај се изглед нагло иземни, очи му засветлуцаше дивљим бесом: Но нека знаду, осветићу их крваво! Хоћемо!, повикаше његови другови, зграбише своје пушке и пођоше опет у борбу“ (УДС: 728).

Док је био живи сведок ,,како се два највећа европска народа боре без поштеде, на живот и смрт“, Миланковић је опет, срећом, по коначном ослобођењу, свој дом нашао неоштећен. Исту судбину, ипак, није имала и нова зграда Универзитета, у коју је била тада већ пресељена и канцеларија и библиотека Математичког института, као и богата библиотека Бране Петронијевића, коју су у повлачењу Немци спалили до темеља, уништавајући своје залихе похрањене у њеном подруму и приземљу. Тугујући за заувек несталим знањем на крају друге књиге својих сећања, Миланковић у апокалиптичном простору долази од епифаније:

,,Сва дела, часописи и расправе што смо их у току година онде прикупили, ризница свих мојих знања, све то, изгоре до последњег листића. Сузе ми ударише на очи. Ојађен ступих у зграду, међу њене чађаве голе зидове и стадох на пепео који је покривао патос, а још се пушио. Дигох очи увис и видех вечерње небо зарумењено интензивним црвенилом. Осетих да сам ступио на праг Новог доба“ (УДС: 728).

У том новом добу, Милаковић је био несвојевољни домаћин „Маршалу Титу“, како пише у својој трећој књизи Успомена, доживљаја и сазнања, представивши му при томе математичаре, које је назвао ,,златном валутом Академије“, јер њихов ангажман на пољу науке доноси само добро и међународни углед, у скромним условима у којима су после рата морали да раде. Исти такви услови, навели су и Миланковићевог сина јединца да, заједно са супругом, напусти другу Југославију, и сређу и просперитет потражи и пронађе у далекој Аустралији.

У истом наступелом новом добу, Миланковић је, након што му је на самом крају рата, када су се Немци повлачили и већ повукли из Даља, домаћа и ослободилачка ,,пљачкашка руља“, како се није либио да их назове (УДС, 781), до темеља девастирала кућу, разграбивши из ње све вредно, не поштедевши ни прозорска окна и кровне греде, закључио да материјални капитал не постоји, а у име онога који је неотуђив, духовног капитала, желео је да успомену на своју породицу и свој живот сачува и забележи пишући мемоаре. Због тога је 24. јуна 1948, почео са писањем књиге које је дала немерљива сведочанства о његовом животу и дожиљајима, али и о историји пречанских Срба, дела нашег народа који је, у наредних пола века од Миланковићевог писања ове књиге, прошао као његова родна кућа при ослобођењу.

18. Рани Европљанин у поратном времену

До краја књиге[8], Миланковић се сетио и својих поратних доживљаја, међу којима се истиче пут у Беч, у којем је био у децембру 1954, када му је додељена златна докторска диплома, приликом обележавањеа педесете годишњице његовог стицања доктората. Наш велики научник тада је забележио и како се Беч изградио и обновио после ,,непријатељског бомбардовања“ (УДС: 794), али и како су Бечлије ,,преболеле све невоље Хитлеровог режима и  ,,непријатељске окупације“ (УДС: 798).

Управо ови ставови, једнаки онима изреченима током целе књиге, откривају Миланковића као ,,раног Европљанина и последњег Мохиканца“, како га је Светозар Кољевић (Кољевић 2009) назвао, који је био реликт тада већ једног прошлог времена, али и претеча будућег. Као човек који је истински патриота и родољуб, Миланковић ни у једном тренутку није био шовиниста или допустио својим емоцијама да преузму над разумом контролу, те је, као ретко ко у историји, својом заиста артикулисаном грађанском свешћу, заслужио да има право да непријатељима назива све оне тоталитарне и агресивне, који силом намећу своју власт и светоназоре, било да та сила долази војном силом која делује на копну, или бомбама које иста сеје из ваздуха. За Миланковића, непријатељски су сви авиони који својим бомбама гађају цивилне циљеве, те због којих горе домови људи и храмови науке. Он не прави разлику између тобожњих савезника и агресора, који су нас једнако на два Васкрса даривали бомбама, и као непријатеље види и Немце који бомбардују Србију, али и „англо-америкаце“ који исти принцип користе и на нашем небу, и над небом Хитлеровог Рајха. Где год има цивилних жртава и где год страдају научна, културна и уметничка добра, Миланковић јасно уочава бесмисао ратовања и артикулише свју неприпадност таквом грубијанском свету, бивајући поносан на своју, као је он назвао, ,,нехеројску природу“, која остаје увек по страни кад се врши насиље, али се не либи да дигне увек глас против њега, ма ко да га трпио или вршио.    

19. Неборац у рату, ловац у науци и ратник на папиру

Као завршну илустрацију његовог „неборачког“ карактера, који му је, чак и када је био у униформи, доносио визуре света које га чине пре свега анитимилитарним и заиста пацифистичким типом човека, доносимо још један илустративан пример из ове пребогате и вредне књиге, који најбоље описује и то како је у себи један једини жустрији порив Миланковић искористио за опште добро.

Наиме, препричавајући разне своје послове и доживљје, Миланковић оставља белешке и о ловачкој страсти коју је наследио са очеве стране породице, и о томе како је он, несклон оружју, искористио тај урођени порив:

,,Природа ми усадила у душу неку тешку пасију и тежњу, неку врсту урођеног нагона што га имају ловачки пси, а коју сам, вероватно, наследио од својих предака који су били страсни ловци. (...) Моје школовање и каснији мој позив нису ми, ни кад сам порастао, набавио ловачку пушку и прибор, дозвољавали да уживам у лову, јер је он био забрањен за време мојих школских распуста. Но ловачка страст тињала је у мени и нашла одушка на пољу науке. Ту сам ловио. Барут што сам га са собом носио у својој тикви нисам трошио на ситну дивљач и испаљивао метке на све што је испред мене пролетело или протрчало. (...) Сам тај лов, мучан, узбудљив и драматиан, чинио ми је више задовољства но уловљена дивљач. Њу бих, у облику расправе или дела, послао на велику пијацу светске науке, а одмах затим тражио новог плена. У томе занимању које ми постепено постаде животна потреба и једино задовљство приживео сам своје дане“ (УДС: 675).

Крвожедни ловац за радним столом, ловац са својим поузданим налив пером као оружјем, био је опасан за све своје такмаце и у време ловостаја, јер је стварао у условима у којима би други само очајавали. Човек који у затворској ћелији путује кроз васиону и векове, који у ратним вихорима ствара научна дела трајне вредности, показао је да наслеђе предака, чак и када за његово исупуњавање објективно не постоје услови, не мора увек да се пренебрегне, него да се страст према нечему и горљива жеља која ту страст води и распламасава увек могу упрегнути на начин да појединца испуне, а широј заједници донесу опште добро. Резултати Миланковићевог рада, ревалоризовани и реактуелизовани у двадесет и првом веку, свакако показују да ловачка страст неловца, као и војнички дани неборца, не морају да остану неискориштен потенцијал, него да могу да се оваплоте на најбољи начин на другим пољима.

Миланковић је ловио у науци, а ратовао, и то увек на страни потлачених и оних који трпе насиље, на папиру, победивши пре свега време како неумитног судију, и оставивши свим наредним поколењима своје Успомене, доживљаје и сазнања, са свим својим сећањима на ратове и војничке дане као трајну и, надамо се, и овим радом потврђену вредност.        

(2018/2019)

---

[1] Само једном историјском периоду, у делу које сеже својом темом од 17. до 20. века, а реминисценцијама и дигресијама и до, буквално, свих осталих епоха, Миланковић не жели да пише и да га се сећа. Иако је имао ту срећу да га преживи ван граница те квази-драве, он о фашистичкој Независној држави Хрватској, у којој му је и родна кућа на крају рата страдала, не жели дати ни суд, ни мишљење, помињући је само реченицама: ,,Тек, мало по мало, дознадох шта се онде, у Павелићевој Хрватској, страшно догодило. О томе најжалоснијем периоду наше народне историје боље је неговорити“ (УДС: 777). 

[2] Битка код Лијаунга, крајем авугста 1904, у Руско-јапанском рату, претходила је бици код Мугдена, марта 1905. У обе ове битке, Руси су били поражени, оп. С.О.

[3] ,,Бригадни генерал би ме том приликом увек потапшао по рамену, али би ме његов ађутант погледао пркосним погледом. То је био онај Стојаковић који је, променивши у међувремену то своје српско име у мађарско Stojai, за време Другог светског рата, после Телекија постао председник мађарске владе и, напослетку, главом платио своју неограничену амбициозност“, сећа се Миланковић.

[4] ,,Командир воза не даде му да уђе. Ја сам народни посланик, рече командиру. Но овај му одгвори: Ови које возим, то су народни посланици, а не ти у твојој испегланој униформи. Опсова гадно и залупи му под носом врата вагона“ (УДС, 453).

[5] Мilitis gloriosi или хвалисави војник, лик је који је преживео многе књижевне епохе, и који је присутан у стварном животу свих епоха, готово једнако – а можда и више – него у књижевноти. У књижевности и у стварности, такав лик је носилац јасних карактеристика: он  је лажов и кукавица, гласан, непристојан, изјелица, пијанац и чврсто уверен у властиту непогрешивост. Као такав, он се појављује у светској књижевности од античке Грчке, преко Плаутовог Пиргополиника у Хвалисавом војнику, па до разних интерпретација у бројним савременим делима. У српској књижевности, лик хвалисавог војника описиван је искључиво кроз призму Матавуљевих схватања овога појма. Симо Матавуљ, у својој приповетки Бодулица (1887), приказује хвалисавог војника као епизодни лик, у општим цртама; затим, у приповетки Пошљедњи витезови из 1889, лик Илије Вулиновог је делимично остварени лик хвалисавца у униформи, јер он јесте лажов, али није кукавица, док, на крају, идући постепено од типа ка лику, у причи Ђукан Скаквац (1896), долази до потпуне измене типа хвалисавог војника у појединачни лик, јер Ђукан само прича измишљене и хвалисаве приче, и нема ни једне друге одлике хвалисавог војника. (Драгиша Живковић 1977; Петровић 2001: 131-135.) Поред наведених радова, представу хвалисавог војника у приповеткама Јакова Игњатовића детаљно је обрадио аутор овог текста, у књизи Јашин осмејак: Смех у приповеткама Јакова Игњатовића, КНЦ Милутин Миланковић, Даљ, 2015.

[6] ,,Шта да описујем како сам се ја осећао! Око мене немаштина, прљавштина, смрад и очајање. Моја вест о немачком поразу на Марни унесе нешто живота и наде. Па и безбројне буве које су населиле логор стадоше да скачу од радости. Нико их ни није таманио – то би био узалудан посао. То сам убрзо и ја увеидео. Најбоље је отупети према свему, обуставити сваку мисао и осећај. То сам и учинио. Но као да је и време обуставило свој ток. И само Сунце као да је задремало, обуставило свој дневни ход. А ноћ се овековечила. Тада увидех да је време, заиста, релативан појам, не тече за све људе истом брзином. Онај први дан заточења изгледаше ми дужи но године моје младости“ (УДС: 484).

[7] Један од пројеката на којем у међуратном периоду радио Миланковић, остао је дуги низ година покривен велом тајне и, наравно, није помињан ни у његовој прози. Користећи своје инжењерско знање, велики научник осмислио је специфичну конструкције топовског зрна за борбу против аеропланова и ваздушних лађа. Наиме, Управи за заштиту инжењерске својине Краљевине Југославије, Милутин Миланковић пријавио је свој патент, конструкцију противаеропланског топовског зрна,  1. јула 1934. године, а његов рад регистрован је под редним бројем 10929 и налази се у архиви Српске академије наука и уметности. На Међународној конференцији одбрамбених технологија ОТЕХ2018 у Војнотехничком институту у октобру 2018, овај патент први пута јавно је приказан.

[8] Милутин Миланковић у својим мемаорима, с разлогом, не помиње још један, свој једини поратни војни „ангажман“. Наиме, 9. септембра 1948, Јосип Броз је организовао тајно саветовање са најумнијим представницима наше науке, које је за циљ имало разматрање могућности израде атомске бомбе у Југославији. О том сусрету, сазнајемо из белешке похрањене у Миланковићевој заоставштини у Српској академији наука и уметности. На парчету папира са датумом 9. новембар 1948. у горњем левом углу, Миланковић оставља белешку како је, у друштву Алексадра Белића и групе академика, код Маршала у разговору провео ,,5h – 5h 40 min“. Фотографија ове белешке налази се и у књизи Милутин Миланковић: путник кроз васиону и векове, коју је приредио мр Славко Гавриловић, а издало Удружење Милутин Миланковић у Београду 2016. године.