Буквар Миланковићевог живота и дела

Рецензија рукописа/књиге Срђана Орсића  Улица Милутина Миланковића

Генерал, проф. др Спасоје Мучибабић, 

дипл. инж АБХО и орг. наука

Универзитет одбране, Београд

                          

Обележавање  140 година од рођења овог велика  организовало је ове  године у Београду  Удружење Милутин Миланковић међународном конференцијом   од 19.до 21.јула. Запажено излагање имао је аутор ове књиге са радом Војник Милутин Миланковић. Као војник имао сам само речи хвале и прихватио са задовољством молбу да извршим рецензију ове књиге.

Аутор је понудио рукопис од 162 странице, које је написао  користећи 73 библиографске јединице. Садржај књиге чине три логички повезане целине и то: прва, О писцу Милутину Миланковићу, друга Књижевник Милутин Миланковић и трећа Прилог приватној историји даљских Миланковића.

У првој целини концизно је представљена активност овог великана, а као основна литература послужила су два  зборника, Стваралаштво Милутина Миланковића из 2009,  и  Књижевни опус научника Милутина Миланковића из 2017. године. Многе поуке могу се извући из његових радова. Једна је однос, пун поштовања, према према заслужним људима из разних области људске делатности,  без иједног промила зависти, што је данас врло ретко у академској заједници. Миланковић је изузетно ценио Теслу и писао је предлог  да се Тесла прими у пуноправно чланство Српске краљевске академије наука у јануару 1937.  

У другој целини аутор је изврсно одабрао „стајне тачке“ за сагледавање Миланковићевог опуса  као писца, и врло студиозно, професионално и методолошки читаоцу дочарао једну област овог непоновљивог и плодоносног научника. Јасно се уочава Миланковићев префињен однос и понашање као човека који је прошао главне светске метрополе, али истовремено остао веран породици, свом завичају и српском народу. Дани проведени у војсци у рату и миру кроз деветнаест прича су осликали његов лик и дело као војника, који је пример како се знање и патриотизам  могу успешнo подарити свом народу. Потицао је из угледне српске породице, која је   пре Милутина дала познате војнике и официре, а у Даљ се доселила знатно раније из Херцеговине. 

Аутор нас хронолошким редом савршено методолошки води кроз животни пут Миланковића. Његово опредељење да постане официр умногоме ће утицати на даљи ток живота. Као резервни официр брзо открива планове Аустроугарске монархије према Србији преко замисли за вежбе у Вражијој дивизији у којој је имао ратни распоред. Луцидни млади и перспективни инжењер и резервни поручник,  у периоду анексионе кризе је закључио да се ,,поред напада на Србију, спрема и хајка на Србе у монархији“. Посебно га је погодило распоређивање топова и фортификацијско уређење положаја у Боки са окренутим цевима према српској браћи. У тим бурним годинама доноси животну стратегијску одлуку, да жељену академску каријеру гради тамо где ће то бити „теже по њега професионално, али лакше за њега лично“. 

Пријемом у држављанство Србије и ратним распоредом у команду Дунавске дивизије, пружила му се могућност да војни позив сагледа и као штабни официр на оперативном и стратегијском нивоу, али и као обичан војник, јер је по природи посла комуницирао са обичним  војницима. Као што је био у животу опредељен за поштен рад и истину, тако је и у Војсци поступао. Све догађаје осликава аутентично, онаквима какви су и били, што чини крајње искрено и одговорно. Водио је ратни дневник и велика је штета што је он нестао у току рата из стана. Учествовао је у Првом балканском рату, директно на фронту у Кумановској бици, а први део Првог светског рат је провео у заробљеништву у Нежидеру, а други у Пешти, где искрено каже: ,,Уживао сам у своме послу, друштву и слободи кретања, а поготову у томе што је Србија стајала непобеђена, без непријатеља на своме земљишту, осим ако нису били заробљеници“. Радовао се породичним  лепим догађајима, а један од најлепших је био 25. децембар, 1915. када му се родио  син Василије. У миру Министарство војске и морнарице га је ангажовало за Команду ваздухопловства, у изради пројеката и  надгледању  радова на аеродромима у Бежанији, Загребу, Мостару, Скопљу, Краљеву, Панчеву и великој палати у Земуну. Војничку службу карактерише да сваки успешан задатак  официри обележе дружењем, у чему је Милутин био маестралан, са  бечким манирима, префињенимм укусом и смислом за уживање, веран даљским обичајима,  које је пластично и поучно са пуно поштовања традиције, аутор јасно преставио читаоцу. 

Може се сасвим оправдано закључити да је Милутин Миланковић, иако по природи пацифиста, био велики борац за народ и отаџбину не са пушком, већ са пером.

           

      Tрећу целину, Прилог приватној историји даљских Миланковића, аутор је посветио преписци и заоставштини Уроша Миланковића, познатог српског филозофа и песника, блиског претка Милутинова, чиме доказује вредност српске пречанске породице Миланковић, којом се наш  великан науке поносио.

          

      На основу наведених констатација недвосмислено се намеће закључак да овај материјал представља оригиналан приступ обради живота и дела овог нашег великана. Ово је буквар Миланковићевог живота и дела, и читаоцу пружа могућност да упозна личност и његово дело, а за детаљније изучавање нуди јасне смернице о  правилном кориштењу најбоље наведене литературе, посебно едиције САНУ и Завода за уџбенике Београд под насловом Изабрана дела Милутина Миланковића. 

  Препоручујем издавачу да што пре ову књигу учини доступном читаоцима, који ће брзо схватити како научници могу помоћи нацији и држави у остварењу циљева, развијању патриотизма и неговању традиција, посебно код младе генерације.

У Београду,

11. октобра 2019.                                                                             

 Генерал, проф. др

Спасоје Мучибабић, дипл. инж.